петак, 29. новембар 2013.

БАРАЧЕ ПОМИЛУЈ!

Откако сам чула вест да је Барак Обама помиловао ћурку, тачније две ћурке, никако да престанем да се дивим његовој хуманости.

Опште позната ствар је да је Дан захвалности празник који Американци славе уз пуну трпезу и ћурку. Та традиција вуче корене још од првих енглеских досељеника који су после 66 дана мукотрпног путовања допловили у Америку.

Досељеници су одмах наишли на потешкоће у прибављању хране и у помоћ су им прискочили локални Индијанци. Касније су им се досељеници адекватно одужили.

Поклањали су им дивну амбасадор ћебад ручно заражену којекавим болештинама, по који метак у чело или какав други сувенир.
Изрази као што су геноцид, етничко чишћење или слично, уколико су ти, драги мој читаоче, пали на памет, то је само плод твог, а не мог размишљања.
Јер досељеници  су дали све од себе да се одуже староседеоцима за њихово доброчинство и још тада су отпочели дуготрајан процес њихове еманципације, а све у знак захвалности. Еманциповали су их до крајности. Али то се све догодило након оне ћурке коју су заједно појели.
Е, ове године је  Обама решио да се некако одужи свим поједеним ћуркама од онда до дана данашњег и помилује Кокицу и Карамел.
Америчко друштво за заштиту животиња је сигурно громогласно поздравило ову вест и сигурно да на зиду канцеларија поменутог друштва увелико већ виси урамљена председникова слика.

Ћурке, с друге стране, сироте, ни саме не знају шта их је одједном снашло, али уживају у изенадној популарности. 
Сликају се и ћурликну по који пут. Ништа необично.

И у Србији ћурке то исто раде.

Ћурличу, сликају се  гостују по телевизијама.

Можда је то помиловање у ствари само био културан начин да човек каже:
,,Хоћу, бре печење, каква ћурка вас спопала. Печења и сарме дајте!"
Мада, ипак, изражавам сумњу у то.

Мора бити да је до хуманости. 
То је још једна победа демократске Америке која је одлучно рекла не клању недужних животиња.
Из горе наведеног следи да је на Дан захвалности породица Обама кусала зрневље и салатице уместо ћурке јер нису ваљда лицемери, па да после ћуркиног помиловања прикољу неку другу животињу. Боже сачувај! То ће учинити послуга.

,,Данас је лош дан да будете ћурка и зато ће ове две ћурке наставити да живе." рече Обама приликом помиловања.

Сећам се ја и оних лоших дана да будете Срби. То је било онда када је о  судбини Срба одлучивала једна ћурка (Мадлен, ако сте јој заборавили име). Вице верса.
На крају крајева, ја се као чудим што је Барак помиловао ћурку, а знам људе који су пре него што им је ћурка уопште допустила да је помилују морали да јој плате пиће. Али то је већ нека сасвим друга прича.

Елем, ко о чему ја о ћуркином помиловању.

Лепо је то,  лепо господинe Обамe, требало би сви да размислимо о том чину.

Барак је сигурно изузетно задовољан што је Америка још једном показала свој демократски дух и после обилне вечере од купус салате и зобене каше за Дан захвалности  задовољно  се обратио својој жени:
,,Дарлинг, можемо бити поносни на себе. Још једном смо доказали да су Aмериканци најхуманији народ, ми водимо рачуна чак и о осећањима јадних животиња. И дедер ми додај ту мапу, да погледам кога бисмо ових дана могли да бомбардујемо."






среда, 20. новембар 2013.

Љубавни разговори III

Твој живот је сама светлост.
Из мојих тмина пружам ти руке,
чежњиве руке... и ти се смешиш
али ти...ти не разумеш.

Када светлост заслепи очи
навикнуте на таму
како руке да знају
коме су се пружиле?

А бол који једно другом наносимо
време брише и срце заборавља,
али часови среће остају,
њихов је сјај у нама...

Lovers by Stephanie Farago

Љубавни разговори II

Amorous Eve by Stephanie Farago
Било кад те плес сенки занесе
или кад у срцу нову патњу носиш
ти свакога дана ново чудо ствараш
у теби гори пламен живота...

Све је прошло што ми се милило
мојих дана приспело је вече
чини ми се-у сну ми се снило
Сан је био, но сан ми утече.

Љубавни разговори I

Two other worlds by Stephanie Farago
Зажмури и питај где је мој рај
замисли да те душом љубим
и питај имају ли снови крај
и шта у добити ако њих изгубим.

Хладне усне зар да ми се дају?
То пољубац душом није.
Моје топле...оне знају,
у сновима рај се крије.



уторак, 19. новембар 2013.

Без трагова


Ја сам некада газила бешумним стазама немог бунила.
Тихо. И без трагова.
Шум прашума слушала туђим шкољкама
и газила тамо где људска нога још није крочила.

Ту беше граница где нестајаше све људске несреће.
Ту где је свака врата отварала врелина мојих дланова.
Том сам земљом некада владала,
данас сумњам и да је постојала.

Visionary by Stephanie FArago

четвртак, 17. октобар 2013.

О, Боже!



Једном је Бог сликао јутро.
Била је то слика једног јесењег кишног јутра. Сликао га је посебно за људе које ће моћи да се над том сликом замисле и уживајући препусте својим мислима.
И баш када се нагнуо да слици да завршни сјај, из џепа на кошуљи испаде му шака људи који падоше на тек довршену слику.
Свеже боје размрљаше се по слици и оставише ружне трагове.
Већ данима је у предњем џепу носио наоколо ту шаку људи не знајући шта да ради са њима и где да их уклопи у свет који је створио.
Испали су некако брбљиви и шупљи. Били су тако неинспиративни.
-Па добро, мислио је Бог, сваки стваралац у једном тренутку створи неко комерцијално и јефтино дело. Невоља је само што немам коме да их увалим јер још нисам измислио Лимундо.
Није их назвао смарачима само и искључиво зато јер та реч још није била у употреби, али је помислио како ће им тај израз једнога дана сасвим фино пристајати.
Слушао их је како у глас причају о безвезним и површним стварима и већ је у глави почело да му одзвања од мноштва шупљих речи и гледајући ону покварену слику јутра рече им:

-Да, ту се уклапате. Ви ћете бити задужени да с времена на време некоме покварите јутарњу слику, а својом празном брбљивошћу подсећаћете људе како се цени јутарња тишина.





****

Киша не стаје, као да слути...
молим те жено, само ућути.
Прича се празна на конац ниже
и већ ми се коса на глави диже.
Тешка ми казна та прича празна.
Рећи ћу ти, па се наљути
Молим те, жено, дај бре, ућути!





петак, 4. октобар 2013.

ПИЦА И ЈА

Пре неко јутро сишла сам до пекаре да себи и колеги купим доручак. После већања, нећкања и размишљања одлучио се за пицу. Ја такође.
У пекари ред. 
-Пица? 
-Да, биће, пече се али три парчета су већ продата, има само једно парче слободно. И друга ће бити брзо готова. Сачекајте, молим вас. 
Ма, нећу да чекам, мрзи ме или шта већ.
-Питу са зељем за мене, молим вас.
Пита са зељем још није честито ни завршила у кеси, а црв сумње се пробудио.
Да ли је добар избор? Можда је требало да сачекам? Да ли ће ми се допасти? Да ли да ипак одустанем и сачекам? И читав низ недоумица док рука послушно узима кесу са нарученим не чинећи никакав видљив покрет који би се ускладио са мислима које су почеле да се роје.

На кратком путу до фирме сам се, наравно,  четрдесет осам пута озбиљно покајала и око двадесет и осам пута преиспитала свој избор.
Колеги сам пружила парче пице са жељним очима као дете које мора да се одрекне играчке. 
Он је мљацкао, а и ја сам са муком жвакала ону питу са зељем која (да се разумемо) уопште није била лоша .
-Јао што се и мени једе пица, али није било за обоје. Вајкала сам се 
-Узми од мене.
-Ма нека, нећу.... они залогаји су тешко клизили низ грло.
Фак ју, драга, бирала си сама. Енде.
Добро, зашто до те мере  нисмо у стању да стојимо иза сопствених избора? 
Имала сам јасно дефинисану жељу када сам кренула у пекару. Зашто је нисам испоштовала? Било је и других решења, чак и других пекара у близини. 
И зашто је, доврага, моје стрпљење сматрало да је пет минута уштеђеног времена важније од осећаја губитка који ме је смарао цео дан?
Наравно, можемо и другачије да посматрамо ствари. Рецимо, мој избор није био погрешан. Он је само постао погрешан оног момента када сам посумњала у њега. 
То се односи и за многобројне изборе које чинимо у животу, а заправо на концу свега није важно о колико озбиљној ствари се ради. О изборима се размишља, али кајање је сигуран пут до осећаја неуспеха. Некако испада да га, обрни-окрени, створимо сами. 
Ниједан избор заправо није сасвим погрешан. И ни један избор не може бити прави уколико себи изнова и изнова постављамо питање јесмо ли погрешили доносећи одлуку.
Није толико до избора, више је у том осећају кајања. 
Како елиминисати овај осећај? Враг би га знао, а можда и по који писац популарне психологије. 
Поменуте писце и шалу на страну, добар управитељ сопственим животом доноси одлуке без одуговлачења, па макар оне биле и погрешне. 
Крене изабраним путем и након што се осврне да погледа где се обрео крене даље или се врати. Што опет чини својеврстан избор. Стајање у месту нас неће одвести никуда. 
Можда би се кајање могло и елиминисати чињењем правих избора. Каква лака и једноставна доктрина, зар не? Али како у моменту када доносимо одлуке знати који је избор прави?
Ионако, који год да начинимо, уместо да се усресредимо на избор који смо направили ми своју снагу усмеравамо на избор који нисмо направили. Шта би било да смо бирали другачије? Како ли је ономе коме је запао избор који нисмо бирали?
И као када стојите у реду у банци увек се чини да се ред у коме не стојите брже креће. Занимљиво.
Све ме то некако упућује на то да су чак и животно важне одлуке важне само до оне мере колико им ми сами придамо значаја. 
И да се разумемо, ово је велика истина коју логички спознајем и главом прихватам, али ме још боли она неизабрана пица од пре неки дан. Толико у устима осећам њен неокушани укус да се уопште не могу сетити пите коју сам појела. 
Исправила сам се сутрадан. јер наравно, сутрадан је за доручак пица била сасвим логичан избор, међутим, верујте, ни приближно није била тако укусна као она коју нисам појела.