Било је то на једном разговору за посао. Прилика добра: водећи иститут за истраживање у пољопривреди. Кандидата преко две стотине.
Најпре се тестирало познавање рачунара. Познавање рачунара доказивало се папиром и оловком.
Питања лака, и тако осмишљена да послодавцу приликом селекције нису могли показати ама баш ништа. Али кандидата је много и разумљиво је да су комисији потребни какви-такви мерљиви показатељи.
Други тест-познавање Енглеског језика. Писменим тестом тражи се да се преведе десетак реченица у оба смера. Па, добро, уз мало шаптања конкурената вољних да помогну око неких уско-стручних речи и израза и то је прошло добро. Грађење енглеских времена и слагање реченица, без замерки.
Онда усмени тест.
Како се зовете? Шта сте завршили? Дакако, на енглеском. Како вам се звао рад са којим сте дипломирали (једва се сетих његовог назива. Нико ме о томе није питао откако сам дипломирала, а била је то нека закукуљена тест метода на малим речним токовима коју је наша земља требало да примењује од 2012. да би се ускладила са милом нам Европом и због које су ме цело једно лето гледали као лудака који се шуња око реке, а без штапа за пецање)?
-Јесте ли завршили неки курс из Енглеског језика?
-Не, кажем ја, формално знање потиче искључиво из школе, неформално из живота.
-Свака част, похваљује ме званични преводилац института, док његова млађа колегиница задовољно клима главом. Уписује лепо мишљење на папир поред мог имена. Ја, пуна себе.
-Завршили смо. Уколико прођете бићете позвани у други круг .
И заиста, није прошло ни пар дана, позваше ме на разговор са директором института и комисијом.
Рачунам, биће нас десетак кандидата, не више. Кад оно-читава булумента. Побогу, ови треба да обаве око сто разговора у једном дану.
"Ма, ко ће нас све попамтити." мислим у себи и размишљам већ како да се издвојим из масе и оставим утисак.
Преко пута стола седело је њих четворо у мешаном односу полова 50:50.
Сви са префиксом Др.
Упознавање, па похвале за моје добро урађене тестове.
Лагана питања: шта знам о институту, чиме бих тачно волела да се бавим, мој однос према послу, колегама, да ли бих се селила ближе послу ако би се то захтевало од мене, колико ценим искреност код људи...
-Па, постоје и оне безопасне тзв. беле лажи...опуштено почех задовољна досадашњим пријемом мојих одговора.
-Како, молим вас, ви бисте лагали! узјогуни се доктор наука са моје леве стране. Млађи од осталих, са лепом негованом брадицом. Права кицошка.
"Ух, сунце му, усосила сам се, мислим ја, шта ми ту филозофираш: беле лажи-црне лажи, ти си на разговору за посао, ту се прича оно што послодавац хоће да чује, а не то што ти мислиш да треба да кажеш."
-Па, понекад човек оћути нешто што му може узроковати невољ...
-Колегинице, лаж је лаж!-одржа ми штуцовани на брзину црно-белу моралну лекцију,- и ако имате такву праксу, не знам како бисте се уклопили у овај колектив!
-Ма, `ајде, налицкани, мислим у себи -шта ми наприча за ово кратко време. Убираш поене. Ево, добио си бамбија. Али, ипак покушавам да сложим невину фацу.
-Потребно је понекад бити тактичан и обазрив у коришћењу истине...-покушавам да бираним речима поправим утисак.
-Слажем се да треба бити тактичан, али ако је лагање ваша тактика, онда не мислим да сте на правом месту!
Колеге га гледају са одобравањем. Овај доктор наука у успону се баш натоврз`о на мене и ја сам се коначно изнервирала.
-Јесте ли ожењени? питам Др Штуцованог. Комисија ме запањено гледа. Видим већ по беспрекорно испегланој кошуљи да јесте.
-Да ли сте икада чекали своју жену да се спреми за излазак, онда кад сте имали заказану позоришну или биоскопску представу у, рецимо, осам сати.
Комисија ме гледа, неодлучна да ли да дозволи наставак ове расправе. Радозналост их је савладала и Др Брадица се раскрави.
-Јесте, и то баш недавно. То се дешава свакоме ко има жену.
Охо, покушавамо да будемо духовити.Успева му. И остали се смешкају.
-Истина, дешава се и мом супругу.- рекох - онда знате како се жене спремају за излазак. И сад, замислите како ваша супруга никако да пронађе одговарајућу одевну комбинацију јер мисли да јој се килограми у свакој истичу, а крајње је време да кренете, уколико мислите да стигнете на ту представу. Даје се само вечерас и ко зна кад, а вама је баш стало да је погледате.
-Као да сте били присутни.- промрмља Др Штуцовани не слутећи куда ово води.
-Коначно, спремна је. Није баш одушевљена, али је свесна да нема више времена. А ви мислите како јој много боље стоји она друга хаљина и да у овој изгледа као ваша тетка са десет килограма вишка и заправо, као да је бирала оно што се вама најмање допада од свега што има у ормару. Али, спремна је и то је једино важно.
-Е, баш, готово увек је тако, промрмља незадовољан због оног коментара о његовој тетки.
-Сигурно вас је упитала: " Драги, како ми стоји? Изгледам ли дебело у овоме?" Жене увек о томе брину. Е, то што сте оћутали, драги професоре, зове се бела лаж и да је нисте употребили сав пакао овог света би вам се те вечери сручио на главу...
Недуго затим стигло ми је писмо из института. Обавестили су ме да су примили другог кандидата. Знам човека. Ретко проговара...
Најпре се тестирало познавање рачунара. Познавање рачунара доказивало се папиром и оловком.
Питања лака, и тако осмишљена да послодавцу приликом селекције нису могли показати ама баш ништа. Али кандидата је много и разумљиво је да су комисији потребни какви-такви мерљиви показатељи.
Други тест-познавање Енглеског језика. Писменим тестом тражи се да се преведе десетак реченица у оба смера. Па, добро, уз мало шаптања конкурената вољних да помогну око неких уско-стручних речи и израза и то је прошло добро. Грађење енглеских времена и слагање реченица, без замерки.
Онда усмени тест.
Како се зовете? Шта сте завршили? Дакако, на енглеском. Како вам се звао рад са којим сте дипломирали (једва се сетих његовог назива. Нико ме о томе није питао откако сам дипломирала, а била је то нека закукуљена тест метода на малим речним токовима коју је наша земља требало да примењује од 2012. да би се ускладила са милом нам Европом и због које су ме цело једно лето гледали као лудака који се шуња око реке, а без штапа за пецање)?
-Јесте ли завршили неки курс из Енглеског језика?
-Не, кажем ја, формално знање потиче искључиво из школе, неформално из живота.
-Свака част, похваљује ме званични преводилац института, док његова млађа колегиница задовољно клима главом. Уписује лепо мишљење на папир поред мог имена. Ја, пуна себе.
-Завршили смо. Уколико прођете бићете позвани у други круг .
И заиста, није прошло ни пар дана, позваше ме на разговор са директором института и комисијом.
Рачунам, биће нас десетак кандидата, не више. Кад оно-читава булумента. Побогу, ови треба да обаве око сто разговора у једном дану.
"Ма, ко ће нас све попамтити." мислим у себи и размишљам већ како да се издвојим из масе и оставим утисак.
Преко пута стола седело је њих четворо у мешаном односу полова 50:50.
Сви са префиксом Др.
Упознавање, па похвале за моје добро урађене тестове.
Лагана питања: шта знам о институту, чиме бих тачно волела да се бавим, мој однос према послу, колегама, да ли бих се селила ближе послу ако би се то захтевало од мене, колико ценим искреност код људи...
-Па, постоје и оне безопасне тзв. беле лажи...опуштено почех задовољна досадашњим пријемом мојих одговора.
-Како, молим вас, ви бисте лагали! узјогуни се доктор наука са моје леве стране. Млађи од осталих, са лепом негованом брадицом. Права кицошка.
"Ух, сунце му, усосила сам се, мислим ја, шта ми ту филозофираш: беле лажи-црне лажи, ти си на разговору за посао, ту се прича оно што послодавац хоће да чује, а не то што ти мислиш да треба да кажеш."
-Па, понекад човек оћути нешто што му може узроковати невољ...
-Колегинице, лаж је лаж!-одржа ми штуцовани на брзину црно-белу моралну лекцију,- и ако имате такву праксу, не знам како бисте се уклопили у овај колектив!
-Ма, `ајде, налицкани, мислим у себи -шта ми наприча за ово кратко време. Убираш поене. Ево, добио си бамбија. Али, ипак покушавам да сложим невину фацу.
-Потребно је понекад бити тактичан и обазрив у коришћењу истине...-покушавам да бираним речима поправим утисак.
-Слажем се да треба бити тактичан, али ако је лагање ваша тактика, онда не мислим да сте на правом месту!
Колеге га гледају са одобравањем. Овај доктор наука у успону се баш натоврз`о на мене и ја сам се коначно изнервирала.
-Јесте ли ожењени? питам Др Штуцованог. Комисија ме запањено гледа. Видим већ по беспрекорно испегланој кошуљи да јесте.
-Да ли сте икада чекали своју жену да се спреми за излазак, онда кад сте имали заказану позоришну или биоскопску представу у, рецимо, осам сати.
Комисија ме гледа, неодлучна да ли да дозволи наставак ове расправе. Радозналост их је савладала и Др Брадица се раскрави.
-Јесте, и то баш недавно. То се дешава свакоме ко има жену.
Охо, покушавамо да будемо духовити.Успева му. И остали се смешкају.
-Истина, дешава се и мом супругу.- рекох - онда знате како се жене спремају за излазак. И сад, замислите како ваша супруга никако да пронађе одговарајућу одевну комбинацију јер мисли да јој се килограми у свакој истичу, а крајње је време да кренете, уколико мислите да стигнете на ту представу. Даје се само вечерас и ко зна кад, а вама је баш стало да је погледате.
-Као да сте били присутни.- промрмља Др Штуцовани не слутећи куда ово води.
-Коначно, спремна је. Није баш одушевљена, али је свесна да нема више времена. А ви мислите како јој много боље стоји она друга хаљина и да у овој изгледа као ваша тетка са десет килограма вишка и заправо, као да је бирала оно што се вама најмање допада од свега што има у ормару. Али, спремна је и то је једино важно.
-Е, баш, готово увек је тако, промрмља незадовољан због оног коментара о његовој тетки.
-Сигурно вас је упитала: " Драги, како ми стоји? Изгледам ли дебело у овоме?" Жене увек о томе брину. Е, то што сте оћутали, драги професоре, зове се бела лаж и да је нисте употребили сав пакао овог света би вам се те вечери сручио на главу...
Недуго затим стигло ми је писмо из института. Обавестили су ме да су примили другог кандидата. Знам човека. Ретко проговара...
