У препуној чекаоници постарија госпођа седела је тик до врата ординације и мешкољила се на својој столици. На лицу јој се јасно видело да јој понестаје стрпљења.
Не само што се није трудила да сакрије своје незадовољство већ је покушавала да га истакне гласним дувањем, увређеним гримасама и љутитим погледима кад год би неки пацијент прошао кроз врата крај којих је седела. Напослетку устаде и гласно проговори.
-Сестро, ја сам била заказана још за осам сати код докторке. - љутила се упирући прстом на зидни сат који је показивао девет сати и двадесет минута - Нема смисла! Троје уђоше пре мене. Сама веза и протекција! Стварно нечувено. Треба да вас буде срамота!
Крупна жена у белој униформи се збуни за тренутак и погледа је помало постиђено.
-Опростите госпођо, чинимо све што је у нашој моћи.
-Како да не! Човек треба цео дан да издвоји да би дошао на ред. Срам вас било!
-Дајте ми вашу књижицу да погледам. Не сећам се да сам видела ваш картон. Хајде да погледамо у чему је ствар.
Жена отпухну и пружи књижицу задовољна што је њена интервенција уродила плодом.
Мора се оштро, овај свет тако функционише. Нико неће ни да те погледа док не подвикнеш и не изгрдиш некога. Читав сат већ гледа како други улазе преко реда, као да је она последња рупа на свирали. Доста је!
-На овој цедуљи коју сам нашла у књижици заиста пише да сте заказани за данас у осам. -најзад проговори жена у белој униформи - Али на очном оделењу. Знате, овде је општа пракса. Чекате на погрешном месту.
,,Није тешко истеривати правду " помислих ,,теже је уочити је."
