Једном је Бог сликао јутро.
Била је то слика једног јесењег кишног јутра. Сликао га је посебно за људе које ће моћи да се над том сликом замисле и уживајући препусте својим мислима.
И баш када се нагнуо да слици да завршни сјај, из џепа на кошуљи испаде му шака људи који падоше на тек довршену слику.
Свеже боје размрљаше се по слици и оставише ружне трагове.
Већ данима је у предњем џепу носио наоколо ту шаку људи не знајући шта да ради са њима и где да их уклопи у свет који је створио.
Испали су некако брбљиви и шупљи. Били су тако неинспиративни.
-Па добро, мислио је Бог, сваки стваралац у једном тренутку створи неко комерцијално и јефтино дело. Невоља је само што немам коме да их увалим јер још нисам измислио Лимундо.
Није их назвао смарачима само и искључиво зато јер та реч још није била у употреби, али је помислио како ће им тај израз једнога дана сасвим фино пристајати.
Слушао их је како у глас причају о безвезним и површним стварима и већ је у глави почело да му одзвања од мноштва шупљих речи и гледајући ону покварену слику јутра рече им:
-Да, ту се уклапате. Ви ћете бити задужени да с времена на време некоме покварите јутарњу слику, а својом празном брбљивошћу подсећаћете људе како се цени јутарња тишина.
****
Киша не стаје, као да слути...
молим те жено, само ућути.
Прича се празна на конац ниже
и већ ми се коса на глави диже.
Тешка ми казна та прича празна.
Рећи ћу ти, па се наљути
Молим те, жено, дај бре, ућути!
