уторак, 11. март 2014.

Туђе небо и домаћа земља


Слушам понекад приче о лепом животу у иностранству.  Обично од људи који живе овде.
Толико су лепе да не знам да ли да завидим  или не. 
Ипак је то туђе небо. А опет, ово наше је некако посивело. Чини ми се да нисмо ни гладни ни жедни више него што смо били некада (јер увек се животарило), али смо несигурни. Озбиљно несигурни.
Многи југоносталгичари ће се сложити да је најмоћније што нам је Титова владавина пружала био управо тај осећај-осећај сигурности.
Истина, наше слободе нису биле слободне, нити је политички неподобна мисао смела гласно да се изговори, али макар нисмо имали осећај да нас сопствена држава поткрада и да нас оставља на цедилу у многобројним сферама живота. Напротив.
Не кажем да се то није дешавало, већ кажем да нисмо имали осећај да је тако.
Читава Југославија у послератним данима изграђена је захваљујући идеалу који је објединио толике људе. 
Читава инфраструктура подигнута је захваљујући радним акцијама у које су са радошћу ишли људи горди што доприносе напретку своје земље. Јер су веровали да раде за своју децу. За будућност. За боље дане.
Знам, знам да многе тадашње цехове плаћамо данас и није ми намера да у овом посту браним политичка опредељења нити било чију власт. Напросто, жалим за том невероватном покретачком снагом која је носила широке народне масе. За тим осећајем који је владао међу народом-осећајем да си део нечег значајног, да си поносан на своју земљу.
Да си поносан на своју земљу. Еј!
Данас је другачије. Очи су нам упрте у туђу кућу, у туђу земљу. 
Данас имамо демократску слободу да говоримо шта год хоћемо, где год хоћемо и како год хоћемо, али нисмо се са тим баш усрећили. Избрисане су границе пристојности, језичка, морална, политичка и многа друга мерила.
Идентитет нам је озбиљно пољуљан и коначно, као нација, не знамо ко смо, одакле долазимо и куда смо пошли.
Ми смо народ без циља, и убеђени да треба да се стидимо сопствене историје, свог језика и своје Србије.
Ја је се не стидим. Волим је овакву, глибаву, несрећну, силовану, одрпану...
Волим људе у њој за које кажу да се радују једино кад комшији цркне крава. Макар то и била истина, мој избор и моје право је да свој народ гледам другачијим очима.
Да гледам у оне добре особине које има. Видим ја и оне друге, лоше, али свесно бирам да значај придајем оним добрим.
И док слушам причу о туђој земљи, о ,,тамо преко", о томе како овде не ваља и како су људи лоши и како нам је друштво пропало...желим да вас подсетим на једну ствар.
Сви смо ми део овог друштва у пропадању и сви смо понаособ одговорни за њега.
Данас сам чула разговор двоје младих људи ,,Ма, ми смо стока..." рекао је младић девојци. Нема потребе да објашњавам о коме је говорио јер би се вероватно на прсте једне руке могли набројати људи у Србији који ову реченицу нису бар једном чули и исти број пута изговорили. 
Шта то, доврага, упопште значи? Шта је то? Оправдање?
Видиш на пример да човек туче жену на улици кажеш ,,Ма, ми смо стока..." и мирне савести продужиш свој пут. 
Добар седатив за савест.  
Ама, бре, људи! Браћо! Срби! Стоко! 
Сами смо одговорни за друштво које стварамо. Можда не можемо решити питање социјалног старања, плата и пензија, решити економску кризу и отворити фабрику за хиљаде радника за један дан, али можемо бринути једни о другима и удруживати своје снаге, устати у аутобусу немоћном, превести дете преко улице, помоћи комшији, једно другом са осмехом говорити добар дан...
И тако сваки дан. Ситнице кажете? Истина је. Ситнице су то. Али знајте да здраво друштво почива на на тим и таквим ситницама, а не на грдним и вечитим реформама и револуцијама. Нема нама ни реформе ни револуције док не научимо како да будемо велики у ситницама. Добре ситнице оплемељују људе, племенити људи оплемењују друштво, а то, признаћете, није ситница.
Уздравље вам било, људи, браћо и Срби. Или како се већ осећате.

Одбегла мисао

Ако не желиш да узвратиш нечија осећања можеш да се правиш блесава или да се правиш паметна. Одустаће у оба случаја.