Струјни ударац

-Хало, је л' то Електродистрибуција?

-Јесте.

-Хоћу да уложим приговор на децембарски рачун за струју.

-Је ли ти велики?

-Велики ми је. Хоћу да се жалим.

-А где ти је рачун?

-Ево ми га у џепу. Знате, за стан у комe нико не живи за новембар је стигао рачун од око хиљаду динара, а за децембар пет хиљада и сто динара. Није могућа толика разлика!

-Јеси ли проверио да ти није транзистор остао укључен?

-Па, ја и немам транзистор. Осим тога транзистор не ради на струју.

-Да нећеш можда ти да ме учиш. Је л' има унутра струјно коло?

-Па има, али..

-Немoj ти мени али, не зове се струјно ваљда зато што иде на гас, а?

-Чекајте мало...

-Немам ја времена да чекам. Толики људи ме чекају испред шалтера. Ако ти није јасно прочитај изјаву коју је директор дао за дневни лист "Пљуц и туц-муц". Лепо је рекао да су рачуни правилно обрачунати. Него људи не пазе. Не пазе!

Ево јуче дош'о човек да се жали. Чиме се ти бавиш друшкане, питам ја њега.

Бавим се биоенергијом. Биоенергијом је ли? Па, извини, молим те, шта ми се онда жалиш на обрачун. Овамо би да расипа енергију, а овамо не би да је плати.

-Али ту човек користи своју личну енергију...

-Личну! Одакле њему лична енергија? Да је није можда од тате наследио? Да му није од Бога можда?

-Ма, човече то је енергија коју...уосталом шта ја ту вама објашњавам. А шта је са мојим комшијама? У новембру су људи славили славу и трошили више струје за спремање и кување, а рачун за децембар им је скоро дупло већи?

-Дабоме. Побожни људи. То је добро. То је баш добро. Не каже се узалуд "Бог ће им платити". Е, па вероватно је то што је планирао да им плати за славски трошак, уплатио лично. Шта ја знам, нека расправе то са њим?

-Са ким? Са Богом? Па човече, ви нисте нормални. Толико људи се окупило да се жали, а ви кажете да је све обрачунато како треба. Па није могуће да толики људи нису у праву!

-Ма немој, ено онолико људи се сакупи и на параду поноса да докажу да су у праву, па их опет истуку.

-Ма какве сад то везе има?

-Има, дабоме! Већина још није платила ни рачун из априла препрошле године, а дигли џеву за овај децембарски к'о да стварно имају пара да плате.

-Па кад уредне платише код вас увек испадају овце. Не знам само како вам се исплати да отписујете 40% посто дуга, уместо да олакшицама стимулишете грађане да плаћају на време.
-Немој ти да бринеш о томе, имамо ми стручњаке који воде рачуна о исплативости. Математика је јасна. Ево на пример. Отпишеш дужнику 30% дуга, а пореској пријавиш да си отписао 50%...

- Ваљда причамо о 40%

-Па јесте. О томе ти ја и причам, Четрдесет је таман између.

-Ја тек сад ништа не разумем.

-Лепо ти пише све на рачуну.

-Тек то не разумем..

-Па, дабоме да не разумеш.

-Добро, а шта се ради са том разликом од двадесет посто?

-А то, па разлика иде у хуманитарне сврхе. Уплаћује се на рачун згрожених породица, као на пример, што је од овог нашег Обрадовића. A севап је, живота ми, само да видиш како се обрадује свакој уплати.

-Како мислите, згроженим, ваљда угроженим?

-Дабоме да мислим. Да видиш како му се ономад жена згрозила кад уплата није легла на време, па је уместо у Аспен морала да иде на Дивчибаре на зимовање. 

-Знате шта, овај разговор нема смисла. Ја ћу се жалити на овако висок рачун.

-Може, али прво мора да се плати рачун за децембар.

-Ама, човече ја се на њега и жалим.

-Молим лепо. Прво плати рачун, па таксу на жалбу, трошкове обраде и случај ћемо узети у разматрање. Трошкови поступка ће вам бити обрачунати уз следећи рачун.

-Ви сте луди. Док све то поплаћам могу и децембарски рачун да измирим у целости.

-Па, ето и сам видиш. Лепо сам те питао где ти је рачун?

Џезва уметност

Признаћу вам нешто.

Одувек сам мислила да не умем да цртам. Заправо никада и нисам успела да нацртам ништа што би иоле пристојно изгледало.

Налазила сам начина да убедим тату да својим талентом надомести мој сликарски неталенат. 

А од свих сликарских мудрости које ми је наставник Предраг Какосеонобешепрезива покушавао да пренесе памтим једино реченицу:

"Жене лакирају нокте да би сакриле прљавштину испод њих." 

Добро, није баш да памтим само то.
Памтим и његово упутство како скувати добру кафу.

Поента је да, тврдио је он, кад се кафа замути у воду, искључи рингла и пусти да се кафа лагано подигне. Никако нагло.
Тада ће изгубити пену и кафа ће вам бити ћелава.

Макар ме је научио одговарајућој техници примењивој у паузи између два сликања.

Мислим да сам одустала од моје сликарске каријере оног дана  када сам нацртала кокошку са четири ноге.
Стога вам је до сада вероватно јасно како сам цртала људе, одмеравала пропорције и перспективе. 

Дивила сам се Невени, својој другарици из клупе, њени људи никада нису били разроки као моји.
Након пар покушаја, прихватила сам да ја нисам за ту работу и готово! 

Пре две године разуверила ме је једна обична црвена џезва за кафу.

Џезва, дабоме. Или ђезва, ако тако више волите да је називате.

Био је то један од оних белих зимских дана када се осећате ушушкано у свом дому. 

Деца су тражила да сликају воденим бојама. 

Наравно, немам ја ништа против водених боја, осим ако се не користе за сликање по тепиху и зидовима, па сам у циљу превентивне борбе горе наведеног села са децом за сто да пазим на потенцијално по мебл опасне реквизите.

Претходно сам, наравно, принела све што нам је потребно, од четкица до крпе за брисање замазаних образа.

После пет минута, заморило ме је да будем посматрач, па се и сама латих четкице не би ли како прекратила време.

Требао ми је неки мотив за сликање.

Погледах лево, десно, около-наоколо, али џезва (или ђезва ако више волите да је тако називате) је била једини предмет који је на себи имао какав-такав мотив, а који сам могла да дохватим седећи (не остављај децу никад саме, о никад саме, са воденим бојама у рукама).

Деца су се забављала читав сат, а и ја сам се латила посла.

Мотив који сам почела да сликам добио је прве обрисе, затим сенке, затим је добио моје зачуђене погледе.

Уопште није било лоше!

Заправо, ни издалека није било тако лоше као моје мишљење о сопственом ликовном дару.

Тим пре што нисам користила оловку већ само четкицу и боје. Оловку нисам користила из особно практичних разлога јер да бих је дохватила морала бих да устанем а то је значило да децу морам оставити саме, о оставити саме са воденим бојама у рукама.

Неверни Тома у мени говорио је:

"Ма, хајде, посрећило ти се"  и чудио се истински шта ово би.

Увече, када су деца заспала, поново сам у руке узела четкице, боје, папир и наравно, џезву.

Или ђезву, ако вам је лакше да са ње сликате.

Морала сам да проверим да ли сам у стању да поновим успех или је тог поподнева моје успело ликовно дело било само неслана шала доконог ума.

И успела сам! Поново! 

Једино што ми је требало било је-стрпљење. Требало је радити полако, стрпљиво и предано.

Све онако како иначе нисам навикла да радим. Стрпљење ми је одувек била слаба страна.
Помолих се.
-Боже, дај ми стрпљење и дај ми га одмах.
Требало ми је око сат времена да завршим своје ремек дело.

Време које сам уложила сликајући га је искусном сликару смешно дугачко за  аматерску слику са почетка овог поста.

Али није уметничка вредност слике поента ове приче, већ њена духовна вредност.

Тако је. Духовна.

Та моја џезва уметност ме је, једног зимског дана пре две године, док су пахуље засипале уснула поља, научила једној животној мудрости:

Нема границе осим оне коју смо сами себи поставили.

Многе ствари немамо јер нисмо у стању да их прихватимо нити да  поверујемо да их заслужујемо.

Понекад се не усуђујемо се да их имамо због одговорности које нам доноси њихово поседовање.

Таленат, рецимо, или имаш или немаш. 

Бар тако каже флоскула која нам на одличан начин омогућава да се повучемо и одустанемо без уложеног труда. Без покушаја чак.

Многе љубави изгубимо јер нисмо у стању да поверујемо да су нам се догодиле. 

У неверици чудимо се тој љубави која мора бити да је залутала и застала крај нас.
Вређамо је неприхватањем све док једнога дана, коначно увређена, заиста не оде да тражи неку другу бајку или некога ко ће поверовати у њу. 

"Ах, знао сам да не може бити истина." тада кажемо,  на неки чудан начин задовољни што смо, ето, били у праву.

Верујте да можете више. Верујте. И не либите се да покушате, ма колико изгледало невероватно.

И ако сваки дан учините макар и најмању ситницу, мали корак напред, стићи ћете до циља ма колико се он чинио далек и недостижан.

А могућа су разна чуда ако сте спремни да поверујете у њих.
Мени су, рецимо, ови Далматинци који настадоше једног поподнева из игре дечјим дрвеним бојицама, довољан доказ да су свакаква чуда могућа.

Садашња песма

Да ли си се  икада упитао

шта значи умрети?

Или си уместо тога цео живот слутио

шта значи живети

све тражећи живот на оном месту

на коме ниси?

На то место ћеш свакако отићи

Једном када добијеш седмицу на лотоу.

Зар ниси одувек  веровао

да је срећа у времену које долази?

Или барем

у ономе које је прошло,

живећи вечито између

„Када бих...“  и „ Да сам...“

Да ли си икада пробао да шеташ

са ове стране разума?

На ову страну разуман човек

ретко залази,

јер га остали разумни људи тада

почну називати неразумним.

Неразумни никада не иду на ту страну разума.

Осим када одрасту.

Испричаћу ти понешто о томе

ако ме једном сретнеш

на овој страни...

Ако ме једном сретнеш

са ове стране разума

показаћу ти место

на коме се разум оставља

да би се на љубави

препловила вечност.

Са ове стране разум не залази.

Претежак је да би прелетео

време које стоји,

натоварен

сопственим мишљењем и критиком.

Разум једино путује

на времену које јури

а које је увек испред њега.

Да ли си икада умро да би живео?

С ове стране живота не чека те ништа

осим спокоја,

јер се са ове стране од тебе и не тражи ништа

осим онога што можеш да даш.

Да ли те је ико икада учио да живиш

а да не животариш?

Или да волиш тако 

да љубав сама себи буде награда

а не услов за учињена задовољства?

Да ли си икада волео што живиш

осим онда када си живео

јер си волео?

Научи да волиш као да ти је први пут.

Као да ти је последњи пут.

И тако сваки пут...

Да ли те је ико икада учио да у џепу нема вредности

која те може учинити бесмртним?

Не постоји џеп, довољно дубок

Да у њега стане сећање

које ће те оживети 
једном када постанеш сећање.

Да ли си икада гледао како ти пролази будућност  

заоденута  пурпуром

несвестан да је то тек будућа прошлост?

Да ли си икада помислио да

прошлост и будућност не постоје

осим онда када их измишљамо

да би нас болеле?

Постоји само тренутак који се зове Сада

и место које се зове Овде.

Ту  живи.

И живећеш...