Пре неко јутро сишла сам до пекаре да себи и колеги купим доручак. После већања, нећкања и размишљања одлучио се за пицу. Ја такође.
У пекари ред.
-Пица?
-Да, биће, пече се али три парчета су већ продата, има само једно парче слободно. И друга ће бити брзо готова. Сачекајте, молим вас.
Ма, нећу да чекам, мрзи ме или шта већ.
-Питу са зељем за мене, молим вас.
Пита са зељем још није честито ни завршила у кеси, а црв сумње се пробудио.
Да ли је добар избор? Можда је требало да сачекам? Да ли ће ми се допасти? Да ли да ипак одустанем и сачекам? И читав низ недоумица док рука послушно узима кесу са нарученим не чинећи никакав видљив покрет који би се ускладио са мислима које су почеле да се роје.
На кратком путу до фирме сам се, наравно, четрдесет осам пута озбиљно покајала и око двадесет и осам пута преиспитала свој избор.
Колеги сам пружила парче пице са жељним очима као дете које мора да се одрекне играчке.
Он је мљацкао, а и ја сам са муком жвакала ону питу са зељем која (да се разумемо) уопште није била лоша .
-Јао што се и мени једе пица, али није било за обоје. Вајкала сам се
-Узми од мене.
-Ма нека, нећу.... они залогаји су тешко клизили низ грло.
Фак ју, драга, бирала си сама. Енде.
Добро, зашто до те мере нисмо у стању да стојимо иза сопствених избора?
Имала сам јасно дефинисану жељу када сам кренула у пекару. Зашто је нисам испоштовала? Било је и других решења, чак и других пекара у близини.
И зашто је, доврага, моје стрпљење сматрало да је пет минута уштеђеног времена важније од осећаја губитка који ме је смарао цео дан?
Наравно, можемо и другачије да посматрамо ствари. Рецимо, мој избор није био погрешан. Он је само постао погрешан оног момента када сам посумњала у њега.
То се односи и за многобројне изборе које чинимо у животу, а заправо на концу свега није важно о колико озбиљној ствари се ради. О изборима се размишља, али кајање је сигуран пут до осећаја неуспеха. Некако испада да га, обрни-окрени, створимо сами.
Ниједан избор заправо није сасвим погрешан. И ни један избор не може бити прави уколико себи изнова и изнова постављамо питање јесмо ли погрешили доносећи одлуку.
Није толико до избора, више је у том осећају кајања.
Како елиминисати овај осећај? Враг би га знао, а можда и по који писац популарне психологије.
Поменуте писце и шалу на страну, добар управитељ сопственим животом доноси одлуке без одуговлачења, па макар оне биле и погрешне.
Крене изабраним путем и након што се осврне да погледа где се обрео крене даље или се врати. Што опет чини својеврстан избор. Стајање у месту нас неће одвести никуда.
Можда би се кајање могло и елиминисати чињењем правих избора. Каква лака и једноставна доктрина, зар не? Али како у моменту када доносимо одлуке знати који је избор прави?
Ионако, који год да начинимо, уместо да се усресредимо на избор који смо направили ми своју снагу усмеравамо на избор који нисмо направили. Шта би било да смо бирали другачије? Како ли је ономе коме је запао избор који нисмо бирали?
И као када стојите у реду у банци увек се чини да се ред у коме не стојите брже креће. Занимљиво.
Све ме то некако упућује на то да су чак и животно важне одлуке важне само до оне мере колико им ми сами придамо значаја.
И да се разумемо, ово је велика истина коју логички спознајем и главом прихватам, али ме још боли она неизабрана пица од пре неки дан. Толико у устима осећам њен неокушани укус да се уопште не могу сетити пите коју сам појела.
Исправила сам се сутрадан. јер наравно, сутрадан је за доручак пица била сасвим логичан избор, међутим, верујте, ни приближно није била тако укусна као она коју нисам појела.
