петак, 29. новембар 2013.

БАРАЧЕ ПОМИЛУЈ!

Откако сам чула вест да је Барак Обама помиловао ћурку, тачније две ћурке, никако да престанем да се дивим његовој хуманости.

Опште позната ствар је да је Дан захвалности празник који Американци славе уз пуну трпезу и ћурку. Та традиција вуче корене још од првих енглеских досељеника који су после 66 дана мукотрпног путовања допловили у Америку.

Досељеници су одмах наишли на потешкоће у прибављању хране и у помоћ су им прискочили локални Индијанци. Касније су им се досељеници адекватно одужили.

Поклањали су им дивну амбасадор ћебад ручно заражену којекавим болештинама, по који метак у чело или какав други сувенир.
Изрази као што су геноцид, етничко чишћење или слично, уколико су ти, драги мој читаоче, пали на памет, то је само плод твог, а не мог размишљања.
Јер досељеници  су дали све од себе да се одуже староседеоцима за њихово доброчинство и још тада су отпочели дуготрајан процес њихове еманципације, а све у знак захвалности. Еманциповали су их до крајности. Али то се све догодило након оне ћурке коју су заједно појели.
Е, ове године је  Обама решио да се некако одужи свим поједеним ћуркама од онда до дана данашњег и помилује Кокицу и Карамел.
Америчко друштво за заштиту животиња је сигурно громогласно поздравило ову вест и сигурно да на зиду канцеларија поменутог друштва увелико већ виси урамљена председникова слика.

Ћурке, с друге стране, сироте, ни саме не знају шта их је одједном снашло, али уживају у изенадној популарности. 
Сликају се и ћурликну по који пут. Ништа необично.

И у Србији ћурке то исто раде.

Ћурличу, сликају се  гостују по телевизијама.

Можда је то помиловање у ствари само био културан начин да човек каже:
,,Хоћу, бре печење, каква ћурка вас спопала. Печења и сарме дајте!"
Мада, ипак, изражавам сумњу у то.

Мора бити да је до хуманости. 
То је још једна победа демократске Америке која је одлучно рекла не клању недужних животиња.
Из горе наведеног следи да је на Дан захвалности породица Обама кусала зрневље и салатице уместо ћурке јер нису ваљда лицемери, па да после ћуркиног помиловања прикољу неку другу животињу. Боже сачувај! То ће учинити послуга.

,,Данас је лош дан да будете ћурка и зато ће ове две ћурке наставити да живе." рече Обама приликом помиловања.

Сећам се ја и оних лоших дана да будете Срби. То је било онда када је о  судбини Срба одлучивала једна ћурка (Мадлен, ако сте јој заборавили име). Вице верса.
На крају крајева, ја се као чудим што је Барак помиловао ћурку, а знам људе који су пре него што им је ћурка уопште допустила да је помилују морали да јој плате пиће. Али то је већ нека сасвим друга прича.

Елем, ко о чему ја о ћуркином помиловању.

Лепо је то,  лепо господинe Обамe, требало би сви да размислимо о том чину.

Барак је сигурно изузетно задовољан што је Америка још једном показала свој демократски дух и после обилне вечере од купус салате и зобене каше за Дан захвалности  задовољно  се обратио својој жени:
,,Дарлинг, можемо бити поносни на себе. Још једном смо доказали да су Aмериканци најхуманији народ, ми водимо рачуна чак и о осећањима јадних животиња. И дедер ми додај ту мапу, да погледам кога бисмо ових дана могли да бомбардујемо."






среда, 20. новембар 2013.

Љубавни разговори III

Твој живот је сама светлост.
Из мојих тмина пружам ти руке,
чежњиве руке... и ти се смешиш
али ти...ти не разумеш.

Када светлост заслепи очи
навикнуте на таму
како руке да знају
коме су се пружиле?

А бол који једно другом наносимо
време брише и срце заборавља,
али часови среће остају,
њихов је сјај у нама...

Lovers by Stephanie Farago

Љубавни разговори II

Amorous Eve by Stephanie Farago
Било кад те плес сенки занесе
или кад у срцу нову патњу носиш
ти свакога дана ново чудо ствараш
у теби гори пламен живота...

Све је прошло што ми се милило
мојих дана приспело је вече
чини ми се-у сну ми се снило
Сан је био, но сан ми утече.

Љубавни разговори I

Two other worlds by Stephanie Farago
Зажмури и питај где је мој рај
замисли да те душом љубим
и питај имају ли снови крај
и шта у добити ако њих изгубим.

Хладне усне зар да ми се дају?
То пољубац душом није.
Моје топле...оне знају,
у сновима рај се крије.



уторак, 19. новембар 2013.

Без трагова


Ја сам некада газила бешумним стазама немог бунила.
Тихо. И без трагова.
Шум прашума слушала туђим шкољкама
и газила тамо где људска нога још није крочила.

Ту беше граница где нестајаше све људске несреће.
Ту где је свака врата отварала врелина мојих дланова.
Том сам земљом некада владала,
данас сумњам и да је постојала.

Visionary by Stephanie FArago

четвртак, 17. октобар 2013.

О, Боже!



Једном је Бог сликао јутро.
Била је то слика једног јесењег кишног јутра. Сликао га је посебно за људе које ће моћи да се над том сликом замисле и уживајући препусте својим мислима.
И баш када се нагнуо да слици да завршни сјај, из џепа на кошуљи испаде му шака људи који падоше на тек довршену слику.
Свеже боје размрљаше се по слици и оставише ружне трагове.
Већ данима је у предњем џепу носио наоколо ту шаку људи не знајући шта да ради са њима и где да их уклопи у свет који је створио.
Испали су некако брбљиви и шупљи. Били су тако неинспиративни.
-Па добро, мислио је Бог, сваки стваралац у једном тренутку створи неко комерцијално и јефтино дело. Невоља је само што немам коме да их увалим јер још нисам измислио Лимундо.
Није их назвао смарачима само и искључиво зато јер та реч још није била у употреби, али је помислио како ће им тај израз једнога дана сасвим фино пристајати.
Слушао их је како у глас причају о безвезним и површним стварима и већ је у глави почело да му одзвања од мноштва шупљих речи и гледајући ону покварену слику јутра рече им:

-Да, ту се уклапате. Ви ћете бити задужени да с времена на време некоме покварите јутарњу слику, а својом празном брбљивошћу подсећаћете људе како се цени јутарња тишина.





****

Киша не стаје, као да слути...
молим те жено, само ућути.
Прича се празна на конац ниже
и већ ми се коса на глави диже.
Тешка ми казна та прича празна.
Рећи ћу ти, па се наљути
Молим те, жено, дај бре, ућути!





петак, 4. октобар 2013.

ПИЦА И ЈА

Пре неко јутро сишла сам до пекаре да себи и колеги купим доручак. После већања, нећкања и размишљања одлучио се за пицу. Ја такође.
У пекари ред. 
-Пица? 
-Да, биће, пече се али три парчета су већ продата, има само једно парче слободно. И друга ће бити брзо готова. Сачекајте, молим вас. 
Ма, нећу да чекам, мрзи ме или шта већ.
-Питу са зељем за мене, молим вас.
Пита са зељем још није честито ни завршила у кеси, а црв сумње се пробудио.
Да ли је добар избор? Можда је требало да сачекам? Да ли ће ми се допасти? Да ли да ипак одустанем и сачекам? И читав низ недоумица док рука послушно узима кесу са нарученим не чинећи никакав видљив покрет који би се ускладио са мислима које су почеле да се роје.

На кратком путу до фирме сам се, наравно,  четрдесет осам пута озбиљно покајала и око двадесет и осам пута преиспитала свој избор.
Колеги сам пружила парче пице са жељним очима као дете које мора да се одрекне играчке. 
Он је мљацкао, а и ја сам са муком жвакала ону питу са зељем која (да се разумемо) уопште није била лоша .
-Јао што се и мени једе пица, али није било за обоје. Вајкала сам се 
-Узми од мене.
-Ма нека, нећу.... они залогаји су тешко клизили низ грло.
Фак ју, драга, бирала си сама. Енде.
Добро, зашто до те мере  нисмо у стању да стојимо иза сопствених избора? 
Имала сам јасно дефинисану жељу када сам кренула у пекару. Зашто је нисам испоштовала? Било је и других решења, чак и других пекара у близини. 
И зашто је, доврага, моје стрпљење сматрало да је пет минута уштеђеног времена важније од осећаја губитка који ме је смарао цео дан?
Наравно, можемо и другачије да посматрамо ствари. Рецимо, мој избор није био погрешан. Он је само постао погрешан оног момента када сам посумњала у њега. 
То се односи и за многобројне изборе које чинимо у животу, а заправо на концу свега није важно о колико озбиљној ствари се ради. О изборима се размишља, али кајање је сигуран пут до осећаја неуспеха. Некако испада да га, обрни-окрени, створимо сами. 
Ниједан избор заправо није сасвим погрешан. И ни један избор не може бити прави уколико себи изнова и изнова постављамо питање јесмо ли погрешили доносећи одлуку.
Није толико до избора, више је у том осећају кајања. 
Како елиминисати овај осећај? Враг би га знао, а можда и по који писац популарне психологије. 
Поменуте писце и шалу на страну, добар управитељ сопственим животом доноси одлуке без одуговлачења, па макар оне биле и погрешне. 
Крене изабраним путем и након што се осврне да погледа где се обрео крене даље или се врати. Што опет чини својеврстан избор. Стајање у месту нас неће одвести никуда. 
Можда би се кајање могло и елиминисати чињењем правих избора. Каква лака и једноставна доктрина, зар не? Али како у моменту када доносимо одлуке знати који је избор прави?
Ионако, који год да начинимо, уместо да се усресредимо на избор који смо направили ми своју снагу усмеравамо на избор који нисмо направили. Шта би било да смо бирали другачије? Како ли је ономе коме је запао избор који нисмо бирали?
И као када стојите у реду у банци увек се чини да се ред у коме не стојите брже креће. Занимљиво.
Све ме то некако упућује на то да су чак и животно важне одлуке важне само до оне мере колико им ми сами придамо значаја. 
И да се разумемо, ово је велика истина коју логички спознајем и главом прихватам, али ме још боли она неизабрана пица од пре неки дан. Толико у устима осећам њен неокушани укус да се уопште не могу сетити пите коју сам појела. 
Исправила сам се сутрадан. јер наравно, сутрадан је за доручак пица била сасвим логичан избор, међутим, верујте, ни приближно није била тако укусна као она коју нисам појела. 

уторак, 23. јул 2013.

Како време пролази

Изгледати као жена је више него нормално, али ћерка је нешто посебно...

Ову песму поклањам свим очевима девојчица које расту...
Поклањам  је данас јер ћете је се сетити сутра...


КАКО ВРЕМЕ БРЗО ПРОЛАЗИ

Ова хаљина, одакле се појавила?
Kакав осећајвидети те да је носиш. 
Ако те мајка види, знаш то
имаћемо вечерас проблема. 

Чудно је, али то си ти,
14 година или мало више
Твоја Барбика... већ је неко
време немаш. 
И твој корак је већ корак жене.

На телефону увек су неке тајне. 
Толико ствари речених у једном даху.
 И хтео бих да те питам ко је
Али знам да те је стид са мном…
Врата нису добро затворена,

Ти, огледало, шминка... груди подигнуте 
И ускоро ћеш излазити увече. 
У тим вечерима нећу заспати…

У међувремену, како време пролази
више се не осећаш као девојчица.

Одраста се на брзину у твојим годинама. 
Испрва, нисам то приметио.
У међувремену, како време пролази,
између снова и обавеза
чипкане чарапе су већ заузеле
место чарапицама.

Изгледати као жена је више него нормално,
али ћерка је нешто посебно.
Можда већ имаш момка,
можда си већ пар пута плакала због њега.
Сукња
је мало краћа, и затим,
мало
је злобе у неким твојим гестовима.И ускоро ћеш увече излазити,
у тим вечерима нећу заспати…

У међувремену, како време пролази
више се не осећаш као девојчица.

Одраста се на брзину у твојим годинама.
Испрва нисам то приметио.
У међувремену како време пролази
између снова и обавеза,
чипкане чарапе су већ заузеле
место чарапицама.

понедељак, 3. јун 2013.

Презент - садашњи тренутак

Замислите банку у којој сваког дана на ваш рачун леже 86.400,00 динара.
Сваке вечери, све што не подигнете са рачуна, поништи се, а сутра ујутру на рачун легне нових 86.400 динара.
Шта бисте урадили?
Подизали целокупни износ сваки дан, наравно.

Али свако од нас има такву банку. Њено име је ВРЕМЕ.

Сваког јутра добијате на лични рачун тачно 86.400 секунди -целокупни износ за тај дан.
Сваке ноћи пониште се све оне секунде које сте пропустили да искористите. Сваке ноћи брише се неискоришћени депозит.
Ноћ са собом односи биланс стања. Прекорачења нису дозвољена.

Губитак је ваш. Нема повратка. Нема остављања за сутра..
Морате живети од депозита који сте добили данас. Зато их инвестирајете у здравље, срећу и успех.
Време јури. Учините највише што данас можете.

-Колико вреди једна година питајте студента који је пао годину.

-Колико вреди један месец питајте мајку превремено рођене бебе.

-Колико вреди једна недеља питајте уредника недељних новина.

-Колико вреди један сат питајте заљубљене који чекају да се састану.

-Колико вреди један минут питајте особу која је управо пропустила воз.

-Колико вреди један секунд питајте оног који је избегао саобраћајну несрећу.

Цените сваки моменат који имате. А цените га још више због тога што га делите са неким посебним, довољно посебним да на њега трошите своје време.

Упамтите: Време  не чека никога!

Јуче је -историја.
Сутра је-мистерија.
Данас је-поклон. Зато се и зове презент.






П. С. На жалост, ова дивна прича није моје дело. Покупила сам је негде, превела са енглеског и адаптирала, јер добра реч сама проналази пут до оних спремних да чују...ја сам само гласник ...

понедељак, 27. мај 2013.

И тако, гледам ја како моја читаност расте. И обрадујем се свакоме од вас. Жао ми је само што често не будем ту да вас понудим кафицом. И зато ћу вам оставити једну да се послужите када ми дођете у госте.



среда, 22. мај 2013.

Истина о једној лажи

Било је то на једном разговору за посао. Прилика добра: водећи иститут за истраживање у пољопривреди. Кандидата преко две стотине.

Најпре се тестирало познавање рачунара. Познавање рачунара доказивало се папиром и оловком.
Питања лака, и тако осмишљена да послодавцу приликом селекције нису могли показати ама баш ништа. Али кандидата је много и разумљиво је да су комисији потребни  какви-такви мерљиви показатељи.
Други тест-познавање Енглеског језика. Писменим тестом тражи се да се преведе десетак реченица у оба смера. Па, добро, уз мало шаптања конкурената вољних да помогну око неких уско-стручних речи и израза и то је прошло добро. Грађење енглеских времена и слагање реченица, без замерки.
Онда усмени тест.
Како се зовете? Шта сте завршили? Дакако, на енглеском. Како вам се звао рад са којим сте дипломирали (једва се сетих његовог назива. Нико ме о томе није питао откако сам дипломирала, а била је то нека закукуљена тест метода на малим речним токовима коју је наша земља требало да примењује од 2012. да би се ускладила са милом нам Европом и због које су ме цело једно лето гледали као лудака који се шуња око реке, а без штапа за пецање)?
-Јесте ли завршили неки курс из Енглеског језика?
-Не, кажем ја, формално знање потиче искључиво из школе, неформално из живота.
-Свака част, похваљује ме званични преводилац института, док његова млађа колегиница задовољно клима главом. Уписује лепо мишљење на папир поред мог имена. Ја, пуна себе.
-Завршили смо. Уколико прођете бићете позвани у други круг .
И заиста, није прошло ни пар дана, позваше ме на разговор са директором института и комисијом.
Рачунам, биће нас десетак кандидата, не више. Кад оно-читава булумента. Побогу, ови треба да  обаве око сто разговора у једном дану.
"Ма, ко ће нас све попамтити." мислим у себи и размишљам већ како да се издвојим из масе и оставим утисак.
Преко пута стола седело је њих четворо у мешаном односу полова 50:50.
Сви са префиксом Др.
Упознавање, па похвале за моје добро урађене тестове.
Лагана питања: шта знам о институту, чиме бих тачно волела да се бавим,  мој однос према послу, колегама, да ли бих се селила ближе послу ако би се то захтевало од мене, колико ценим искреност код људи...
-Па, постоје и оне безопасне тзв. беле лажи...опуштено почех задовољна досадашњим пријемом мојих одговора.
-Како, молим вас, ви бисте лагали! узјогуни се  доктор наука са моје леве стране. Млађи од осталих, са лепом негованом брадицом. Права кицошка.
"Ух, сунце му, усосила сам се, мислим ја, шта ми ту филозофираш: беле лажи-црне лажи, ти си на разговору за посао, ту се прича оно што послодавац хоће да чује,  а не то што ти мислиш да треба да кажеш."
-Па, понекад човек оћути нешто што му може узроковати невољ...
-Колегинице, лаж је лаж!-одржа ми штуцовани на брзину црно-белу моралну лекцију,- и ако имате такву праксу, не знам како бисте се уклопили у овај колектив!
-Ма, `ајде, налицкани, мислим у себи -шта ми наприча за ово кратко време. Убираш поене. Ево, добио си бамбија. Али, ипак покушавам да сложим невину фацу.
-Потребно је понекад бити тактичан и обазрив у коришћењу истине...-покушавам да бираним речима поправим утисак.
-Слажем се да треба бити тактичан, али ако је лагање ваша тактика, онда не мислим да сте на правом месту!
Колеге га гледају са одобравањем. Овај доктор наука у успону се баш натоврз`о на мене и ја сам се коначно изнервирала.
-Јесте ли ожењени? питам  Др Штуцованог. Комисија ме запањено гледа. Видим већ по беспрекорно испегланој кошуљи да јесте.
-Да ли сте икада чекали своју жену да се спреми за излазак, онда кад сте имали заказану позоришну или биоскопску представу у, рецимо, осам сати.
Комисија ме гледа, неодлучна да ли да дозволи наставак ове расправе. Радозналост их је савладала  и Др Брадица се раскрави.
-Јесте, и то баш недавно. То се дешава свакоме ко има жену.
Охо, покушавамо да будемо духовити.Успева му. И остали се смешкају.
-Истина, дешава се и мом супругу.- рекох - онда знате како се жене спремају за излазак. И сад, замислите како ваша супруга никако да пронађе одговарајућу одевну комбинацију јер мисли да јој се килограми у свакој истичу, а крајње је време да кренете, уколико мислите да стигнете на ту представу. Даје се само вечерас и ко зна кад, а вама је баш стало да је погледате.
-Као да сте били присутни.- промрмља Др Штуцовани не слутећи куда ово води.
-Коначно, спремна је. Није баш одушевљена, али је свесна да нема више времена. А ви мислите како јој много боље стоји она друга хаљина и да у овој изгледа као ваша тетка са десет килограма вишка и заправо, као да је бирала оно што се вама најмање допада од свега што има у ормару. Али, спремна је и то је једино важно.
-Е, баш, готово увек је тако, промрмља незадовољан због оног коментара о његовој тетки.
-Сигурно вас је упитала: " Драги, како ми стоји? Изгледам ли дебело у овоме?" Жене увек о томе брину. Е, то што сте оћутали, драги професоре, зове се бела лаж и да је нисте употребили сав пакао овог света би вам се те вечери сручио на главу...
Недуго затим стигло ми је писмо из института. Обавестили су ме да су примили другог кандидата. Знам човека. Ретко проговара...













уторак, 21. мај 2013.

Логика

Сунчан дан у башти. Мекећу козе које је комшија недавно почео да гаји на плацу до нашег. На плацу земљорадничке задруге у чело нашег плаца стадо оваца... Мекећу и блеје. Чист натурализам.
Волим своју башту. Волим своје биљке. Гледам како расту. Тек учим о њима...На факултету сам се знојила над њиховим метаболизмом, физиологијом, анатомијом... али наука је једно, пракса друго. Што би рекао мој брат од ујака:
-"Која је ово биљка поред пута?"
-"Неки коров."
-"Како се зове?"
-"Немам појма."
-"Ти биолог...пих"
Нарочито се радујем парадајзу. Парадајз је радо виђен на мојој трпези, тањиру, блендеру, корпи, торби, па чак и џепу. Пуни ми очи, душу, флаше...
Деца ми често улепшавају боравак у башти. Помажу ми да залијем оно што не погазе.
Недавно сам купила Цици жуту кантицу за заливање.
Те раширене окице, радосно питање: "За мене!"... Никада ми 100 динара није досегло већу вредност но тада, са том жутом кантицом.
Морале смо одмах да је опробамо у башти. Таман што ју је оставила, Дикан је ћапио, да је и он мало опроба. И тако, пође човек да залива башту. Један збуњени скакавац је одложио свој скок.
"Не заливај биљке кад је овако вруће! Скуваће се. Због велике топлоте корен не може да усвоји  воду и оне се буквално удаве. Ако желиш да биљка живи престани да је заливаш по оваквом сунцу."
Покушавам да му одржим успут кратку лекцију, ипак ће он на јесен у школу, ваљаће му.
Одмах је престао и ја скокнух по грабуље.
Враћам се са грабуљама у руци и гледам Дикана како залива коров и не капирам.
"Шта то радиш, сине?"
"Давим коров, мама!"
Логика је јасна. Ако проговорим другачије мораћу да поједем сопствену малопре изговорену лекцију...
"Ако, сине, ако..."

недеља, 19. мај 2013.

Да, да, осећам да ћу се навући на блоговање. Осећам у костима... Чак мислим да сам се већ навукла. Нисам чула да постоји дрога која те навуче овако брзо. Назваћу је -блога.
Блога као блогаин, блогуана... а ја сам блогисник. Сууупер!


петак, 17. мај 2013.

BOLJE TE NAŠLA BLOG SVETE!
Drago mi je da smo se upoznali.
Pozdravljam sve uvažene posetioce ovog bloga, svedoke mojih neveštih, prvih blog(k)oraka.
Ali sva putovanja uvek počinju prvim korakom i ja evo žurim da ga napravim. Baš taj, prvi, sad, nestrpljivo, pre nego što se uplašim i odustanem. I to je moguće...