Логика

Сунчан дан у башти. Мекећу козе које је комшија недавно почео да гаји на плацу до нашег. На плацу земљорадничке задруге у чело нашег плаца стадо оваца... Мекећу и блеје. Чист натурализам.
Волим своју башту. Волим своје биљке. Гледам како расту. Тек учим о њима...На факултету сам се знојила над њиховим метаболизмом, физиологијом, анатомијом... али наука је једно, пракса друго. Што би рекао мој брат од ујака:
-"Која је ово биљка поред пута?"
-"Неки коров."
-"Како се зове?"
-"Немам појма."
-"Ти биолог...пих"
Нарочито се радујем парадајзу. Парадајз је радо виђен на мојој трпези, тањиру, блендеру, корпи, торби, па чак и џепу. Пуни ми очи, душу, флаше...
Деца ми често улепшавају боравак у башти. Помажу ми да залијем оно што не погазе.
Недавно сам купила Цици жуту кантицу за заливање.
Те раширене окице, радосно питање: "За мене!"... Никада ми 100 динара није досегло већу вредност но тада, са том жутом кантицом.
Морале смо одмах да је опробамо у башти. Таман што ју је оставила, Дикан је ћапио, да је и он мало опроба. И тако, пође човек да залива башту. Један збуњени скакавац је одложио свој скок.
"Не заливај биљке кад је овако вруће! Скуваће се. Због велике топлоте корен не може да усвоји  воду и оне се буквално удаве. Ако желиш да биљка живи престани да је заливаш по оваквом сунцу."
Покушавам да му одржим успут кратку лекцију, ипак ће он на јесен у школу, ваљаће му.
Одмах је престао и ја скокнух по грабуље.
Враћам се са грабуљама у руци и гледам Дикана како залива коров и не капирам.
"Шта то радиш, сине?"
"Давим коров, мама!"
Логика је јасна. Ако проговорим другачије мораћу да поједем сопствену малопре изговорену лекцију...
"Ако, сине, ако..."