Туђе небо и домаћа земља

Слушам понекад приче о лепом животу у иностранству.  Обично од људи који живе овде.
Толико су лепе да не знам да ли да завидим  или не. 
Ипак је то туђе небо. А опет, ово наше је некако посивело. Чини ми се да нисмо ни гладни ни жедни више него што смо били некада (јер увек се животарило), али смо несигурни. Озбиљно несигурни.
Многи југоносталгичари ће се сложити да је најмоћније што нам је Титова владавина пружала био управо тај осећај-осећај сигурности.
Истина, наше слободе нису биле слободне, нити је политички неподобна мисао смела гласно да се изговори, али макар нисмо имали осећај да нас сопствена држава поткрада и да нас оставља на цедилу у многобројним сферама живота. Напротив.
Не кажем да се то није дешавало, већ кажем да нисмо имали осећај да је тако.
Читава Југославија у послератним данима изграђена је захваљујући идеалу који је објединио толике људе. 
Читава инфраструктура подигнута је захваљујући радним акцијама у које су са радошћу ишли људи горди што доприносе напретку своје земље. Јер су веровали да раде за своју децу. За будућност. За боље дане.
Знам, знам да многе тадашње цехове плаћамо данас и није ми намера да у овом посту браним политичка опредељења нити било чију власт. Напросто, жалим за том невероватном покретачком снагом која је носила широке народне масе. За тим осећајем који је владао међу народом-осећајем да си део нечег значајног, да си поносан на своју земљу.
Да си поносан на своју земљу. Еј!
Данас је другачије. Очи су нам упрте у туђу кућу, у туђу земљу. 
Данас имамо демократску слободу да говоримо шта год хоћемо, где год хоћемо и како год хоћемо, али нисмо се са тим баш усрећили. Избрисане су границе пристојности, језичка, морална, политичка и многа друга мерила.
Идентитет нам је озбиљно пољуљан и коначно, као нација, не знамо ко смо, одакле долазимо и куда смо пошли.
Ми смо народ без циља, и убеђени да треба да се стидимо сопствене историје, свог језика и своје Србије.
Ја је се не стидим. Волим је овакву, глибаву, несрећну, силовану, одрпану...
Волим људе у њој за које кажу да се радују једино кад комшији цркне крава. Макар то и била истина, мој избор и моје право је да свој народ гледам другачијим очима.
Да гледам у оне добре особине које има. Видим ја и оне друге, лоше, али свесно бирам да значај придајем оним добрим.
И док слушам причу о туђој земљи, о ,,тамо преко", о томе како овде не ваља и како су људи лоши и како нам је друштво пропало...желим да вас подсетим на једну ствар.
Сви смо ми део овог друштва у пропадању и сви смо понаособ одговорни за њега.
Данас сам чула разговор двоје младих људи ,,Ма, ми смо стока..." рекао је младић девојци. Нема потребе да објашњавам о коме је говорио јер би се вероватно на прсте једне руке могли набројати људи у Србији који ову реченицу нису бар једном чули и исти број пута изговорили. 
Шта то, доврага, упопште значи? Шта је то? Оправдање?
Видиш на пример да човек туче жену на улици кажеш ,,Ма, ми смо стока..." и мирне савести продужиш свој пут. 
Добар седатив за савест.  
Ама, бре, људи! Браћо! Срби! Стоко! 
Сами смо одговорни за друштво које стварамо. Можда не можемо решити питање социјалног старања, плата и пензија, решити економску кризу и отворити фабрику за хиљаде радника за један дан, али можемо бринути једни о другима и удруживати своје снаге, устати у аутобусу немоћном, превести дете преко улице, помоћи комшији, једно другом са осмехом говорити добар дан...
И тако сваки дан. Ситнице кажете? Истина је. Ситнице су то. Али знајте да здраво друштво почива на на тим и таквим ситницама, а не на грдним и вечитим реформама и револуцијама. Нема нама ни реформе ни револуције док не научимо како да будемо велики у ситницама. Добре ситнице оплемељују људе, племенити људи оплемењују друштво, а то, признаћете, није ситница.
Уздравље вам било, људи, браћо и Срби. Или како се већ осећате.

Одбегла мисао

Ако не желиш да узвратиш нечија осећања можеш да се правиш блесава или да се правиш паметна. Одустаће у оба случаја.

Правда

У препуној чекаоници постарија госпођа седела је тик до врата ординације и мешкољила се на својој столици. На лицу јој се јасно видело да јој понестаје стрпљења. 

Не само што се није трудила да сакрије своје незадовољство већ је покушавала да га истакне гласним дувањем, увређеним гримасама и љутитим погледима кад год би неки пацијент прошао кроз врата крај којих је седела. Напослетку устаде и гласно проговори.

-Сестро, ја сам била заказана још за осам сати код докторке. - љутила се упирући прстом на зидни сат који је показивао девет сати и двадесет минута - Нема смисла! Троје уђоше пре мене. Сама веза и протекција! Стварно нечувено. Треба да вас буде срамота!

Крупна жена у белој униформи се збуни за тренутак и погледа је помало постиђено. 

-Опростите госпођо, чинимо све што је у нашој моћи.

-Како да не! Човек треба цео дан да издвоји да би дошао на ред. Срам вас било!

-Дајте ми вашу књижицу да погледам. Не сећам се да сам видела ваш картон. Хајде да погледамо у чему је ствар.

Жена отпухну и пружи књижицу задовољна што је њена интервенција уродила плодом. 

Мора се оштро, овај свет тако функционише. Нико неће ни да те погледа док не подвикнеш и не изгрдиш некога. Читав сат већ гледа како други улазе преко реда, као да је она последња рупа на свирали. Доста је!

-На овој цедуљи коју сам нашла у књижици заиста пише да сте заказани за данас у осам. -најзад проговори жена у белој униформи - Али на очном оделењу. Знате, овде је општа пракса. Чекате на погрешном месту.

,,Није тешко истеривати правду " помислих ,,теже је уочити је."

Упорност

У загушљиву чекаоницу ушао је човек не сасвим непријатног лица.

Године су му на лицу уклесале таман онолико бора колико је и ред за његових шездесетак година.

Читава његова појава одавала је персону која као да је остала заглављена негде на пола пута између господина и неотесанца.

Овај, рецимо, полугосподин, хитро се устреми ка пулту за којим је седела медицинска сестра и ужурбано оверавала рецепте.

-Ја сам заказан за данас код докторке. - рече крепким гласом.

-Дајте ми књижицу. - уњкавим гласом одговори жена за пултом.

-Чика Ђорђе, ваша књижица није оверена. - рече након неколико секунди.

-Прошлог пута нисте то проверавали, није вам радио компјутер, а сад проверавате!

-Па, чика Ђорђе, не морамо ми проверавати баш сваки пут, али ваша је дужност да на заказани преглед дођете са уредно овереном књижицом. - љубазно одговори сестра.

-Али ја имам право на преглед!

-Ви имате права, али имате и своје обавезе.

-А како то да прошлог пута нисте проверавали, није вам радио компјутер, а сад проверавате!

-Па, није радио компјутер, али то не значи да књижица не треба да буде оверена. Ваша је дужност да је оверите пре него што дођете на преглед.

-Али ја имам право на преглед!

-Имате право, али имате и своје обавезе.

-А како то да прошлог пута нисте проверавали, а сад проверавате?

-Па није радио компјутер прошлог пута.

-Али ја имам право на преглед!

-Питаћу докторку! Дајте ми књижицу да пронађем картон. - не губећи стрпљење рече жена у белом.

Улазећи у картотеку процеди кроз зубе:

-Дркаџијо матора...

Izbori

Струјни ударац

-Хало, је л' то Електродистрибуција?

-Јесте.

-Хоћу да уложим приговор на децембарски рачун за струју.

-Је ли ти велики?

-Велики ми је. Хоћу да се жалим.

-А где ти је рачун?

-Ево ми га у џепу. Знате, за стан у комe нико не живи за новембар је стигао рачун од око хиљаду динара, а за децембар пет хиљада и сто динара. Није могућа толика разлика!

-Јеси ли проверио да ти није транзистор остао укључен?

-Па, ја и немам транзистор. Осим тога транзистор не ради на струју.

-Да нећеш можда ти да ме учиш. Је л' има унутра струјно коло?

-Па има, али..

-Немoj ти мени али, не зове се струјно ваљда зато што иде на гас, а?

-Чекајте мало...

-Немам ја времена да чекам. Толики људи ме чекају испред шалтера. Ако ти није јасно прочитај изјаву коју је директор дао за дневни лист "Пљуц и туц-муц". Лепо је рекао да су рачуни правилно обрачунати. Него људи не пазе. Не пазе!

Ево јуче дош'о човек да се жали. Чиме се ти бавиш друшкане, питам ја њега.

Бавим се биоенергијом. Биоенергијом је ли? Па, извини, молим те, шта ми се онда жалиш на обрачун. Овамо би да расипа енергију, а овамо не би да је плати.

-Али ту човек користи своју личну енергију...

-Личну! Одакле њему лична енергија? Да је није можда од тате наследио? Да му није од Бога можда?

-Ма, човече то је енергија коју...уосталом шта ја ту вама објашњавам. А шта је са мојим комшијама? У новембру су људи славили славу и трошили више струје за спремање и кување, а рачун за децембар им је скоро дупло већи?

-Дабоме. Побожни људи. То је добро. То је баш добро. Не каже се узалуд "Бог ће им платити". Е, па вероватно је то што је планирао да им плати за славски трошак, уплатио лично. Шта ја знам, нека расправе то са њим?

-Са ким? Са Богом? Па човече, ви нисте нормални. Толико људи се окупило да се жали, а ви кажете да је све обрачунато како треба. Па није могуће да толики људи нису у праву!

-Ма немој, ено онолико људи се сакупи и на параду поноса да докажу да су у праву, па их опет истуку.

-Ма какве сад то везе има?

-Има, дабоме! Већина још није платила ни рачун из априла препрошле године, а дигли џеву за овај децембарски к'о да стварно имају пара да плате.

-Па кад уредне платише код вас увек испадају овце. Не знам само како вам се исплати да отписујете 40% посто дуга, уместо да олакшицама стимулишете грађане да плаћају на време.
-Немој ти да бринеш о томе, имамо ми стручњаке који воде рачуна о исплативости. Математика је јасна. Ево на пример. Отпишеш дужнику 30% дуга, а пореској пријавиш да си отписао 50%...

- Ваљда причамо о 40%

-Па јесте. О томе ти ја и причам, Четрдесет је таман између.

-Ја тек сад ништа не разумем.

-Лепо ти пише све на рачуну.

-Тек то не разумем..

-Па, дабоме да не разумеш.

-Добро, а шта се ради са том разликом од двадесет посто?

-А то, па разлика иде у хуманитарне сврхе. Уплаћује се на рачун згрожених породица, као на пример, што је од овог нашег Обрадовића. A севап је, живота ми, само да видиш како се обрадује свакој уплати.

-Како мислите, згроженим, ваљда угроженим?

-Дабоме да мислим. Да видиш како му се ономад жена згрозила кад уплата није легла на време, па је уместо у Аспен морала да иде на Дивчибаре на зимовање. 

-Знате шта, овај разговор нема смисла. Ја ћу се жалити на овако висок рачун.

-Може, али прво мора да се плати рачун за децембар.

-Ама, човече ја се на њега и жалим.

-Молим лепо. Прво плати рачун, па таксу на жалбу, трошкове обраде и случај ћемо узети у разматрање. Трошкови поступка ће вам бити обрачунати уз следећи рачун.

-Ви сте луди. Док све то поплаћам могу и децембарски рачун да измирим у целости.

-Па, ето и сам видиш. Лепо сам те питао где ти је рачун?

Џезва уметност

Признаћу вам нешто.

Одувек сам мислила да не умем да цртам. Заправо никада и нисам успела да нацртам ништа што би иоле пристојно изгледало.

Налазила сам начина да убедим тату да својим талентом надомести мој сликарски неталенат. 

А од свих сликарских мудрости које ми је наставник Предраг Какосеонобешепрезива покушавао да пренесе памтим једино реченицу:

"Жене лакирају нокте да би сакриле прљавштину испод њих." 

Добро, није баш да памтим само то.
Памтим и његово упутство како скувати добру кафу.

Поента је да, тврдио је он, кад се кафа замути у воду, искључи рингла и пусти да се кафа лагано подигне. Никако нагло.
Тада ће изгубити пену и кафа ће вам бити ћелава.

Макар ме је научио одговарајућој техници примењивој у паузи између два сликања.

Мислим да сам одустала од моје сликарске каријере оног дана  када сам нацртала кокошку са четири ноге.
Стога вам је до сада вероватно јасно како сам цртала људе, одмеравала пропорције и перспективе. 

Дивила сам се Невени, својој другарици из клупе, њени људи никада нису били разроки као моји.
Након пар покушаја, прихватила сам да ја нисам за ту работу и готово! 

Пре две године разуверила ме је једна обична црвена џезва за кафу.

Џезва, дабоме. Или ђезва, ако тако више волите да је називате.

Био је то један од оних белих зимских дана када се осећате ушушкано у свом дому. 

Деца су тражила да сликају воденим бојама. 

Наравно, немам ја ништа против водених боја, осим ако се не користе за сликање по тепиху и зидовима, па сам у циљу превентивне борбе горе наведеног села са децом за сто да пазим на потенцијално по мебл опасне реквизите.

Претходно сам, наравно, принела све што нам је потребно, од четкица до крпе за брисање замазаних образа.

После пет минута, заморило ме је да будем посматрач, па се и сама латих четкице не би ли како прекратила време.

Требао ми је неки мотив за сликање.

Погледах лево, десно, около-наоколо, али џезва (или ђезва ако више волите да је тако називате) је била једини предмет који је на себи имао какав-такав мотив, а који сам могла да дохватим седећи (не остављај децу никад саме, о никад саме, са воденим бојама у рукама).

Деца су се забављала читав сат, а и ја сам се латила посла.

Мотив који сам почела да сликам добио је прве обрисе, затим сенке, затим је добио моје зачуђене погледе.

Уопште није било лоше!

Заправо, ни издалека није било тако лоше као моје мишљење о сопственом ликовном дару.

Тим пре што нисам користила оловку већ само четкицу и боје. Оловку нисам користила из особно практичних разлога јер да бих је дохватила морала бих да устанем а то је значило да децу морам оставити саме, о оставити саме са воденим бојама у рукама.

Неверни Тома у мени говорио је:

"Ма, хајде, посрећило ти се"  и чудио се истински шта ово би.

Увече, када су деца заспала, поново сам у руке узела четкице, боје, папир и наравно, џезву.

Или ђезву, ако вам је лакше да са ње сликате.

Морала сам да проверим да ли сам у стању да поновим успех или је тог поподнева моје успело ликовно дело било само неслана шала доконог ума.

И успела сам! Поново! 

Једино што ми је требало било је-стрпљење. Требало је радити полако, стрпљиво и предано.

Све онако како иначе нисам навикла да радим. Стрпљење ми је одувек била слаба страна.
Помолих се.
-Боже, дај ми стрпљење и дај ми га одмах.
Требало ми је око сат времена да завршим своје ремек дело.

Време које сам уложила сликајући га је искусном сликару смешно дугачко за  аматерску слику са почетка овог поста.

Али није уметничка вредност слике поента ове приче, већ њена духовна вредност.

Тако је. Духовна.

Та моја џезва уметност ме је, једног зимског дана пре две године, док су пахуље засипале уснула поља, научила једној животној мудрости:

Нема границе осим оне коју смо сами себи поставили.

Многе ствари немамо јер нисмо у стању да их прихватимо нити да  поверујемо да их заслужујемо.

Понекад се не усуђујемо се да их имамо због одговорности које нам доноси њихово поседовање.

Таленат, рецимо, или имаш или немаш. 

Бар тако каже флоскула која нам на одличан начин омогућава да се повучемо и одустанемо без уложеног труда. Без покушаја чак.

Многе љубави изгубимо јер нисмо у стању да поверујемо да су нам се догодиле. 

У неверици чудимо се тој љубави која мора бити да је залутала и застала крај нас.
Вређамо је неприхватањем све док једнога дана, коначно увређена, заиста не оде да тражи неку другу бајку или некога ко ће поверовати у њу. 

"Ах, знао сам да не може бити истина." тада кажемо,  на неки чудан начин задовољни што смо, ето, били у праву.

Верујте да можете више. Верујте. И не либите се да покушате, ма колико изгледало невероватно.

И ако сваки дан учините макар и најмању ситницу, мали корак напред, стићи ћете до циља ма колико се он чинио далек и недостижан.

А могућа су разна чуда ако сте спремни да поверујете у њих.
Мени су, рецимо, ови Далматинци који настадоше једног поподнева из игре дечјим дрвеним бојицама, довољан доказ да су свакаква чуда могућа.

Садашња песма

Да ли си се  икада упитао

шта значи умрети?

Или си уместо тога цео живот слутио

шта значи живети

све тражећи живот на оном месту

на коме ниси?

На то место ћеш свакако отићи

Једном када добијеш седмицу на лотоу.

Зар ниси одувек  веровао

да је срећа у времену које долази?

Или барем

у ономе које је прошло,

живећи вечито између

„Када бих...“  и „ Да сам...“

Да ли си икада пробао да шеташ

са ове стране разума?

На ову страну разуман човек

ретко залази,

јер га остали разумни људи тада

почну називати неразумним.

Неразумни никада не иду на ту страну разума.

Осим када одрасту.

Испричаћу ти понешто о томе

ако ме једном сретнеш

на овој страни...

Ако ме једном сретнеш

са ове стране разума

показаћу ти место

на коме се разум оставља

да би се на љубави

препловила вечност.

Са ове стране разум не залази.

Претежак је да би прелетео

време које стоји,

натоварен

сопственим мишљењем и критиком.

Разум једино путује

на времену које јури

а које је увек испред њега.

Да ли си икада умро да би живео?

С ове стране живота не чека те ништа

осим спокоја,

јер се са ове стране од тебе и не тражи ништа

осим онога што можеш да даш.

Да ли те је ико икада учио да живиш

а да не животариш?

Или да волиш тако 

да љубав сама себи буде награда

а не услов за учињена задовољства?

Да ли си икада волео што живиш

осим онда када си живео

јер си волео?

Научи да волиш као да ти је први пут.

Као да ти је последњи пут.

И тако сваки пут...

Да ли те је ико икада учио да у џепу нема вредности

која те може учинити бесмртним?

Не постоји џеп, довољно дубок

Да у њега стане сећање

које ће те оживети 
једном када постанеш сећање.

Да ли си икада гледао како ти пролази будућност  

заоденута  пурпуром

несвестан да је то тек будућа прошлост?

Да ли си икада помислио да

прошлост и будућност не постоје

осим онда када их измишљамо

да би нас болеле?

Постоји само тренутак који се зове Сада

и место које се зове Овде.

Ту  живи.

И живећеш...