Џезва уметност

Признаћу вам нешто.

Одувек сам мислила да не умем да цртам. Заправо никада и нисам успела да нацртам ништа што би иоле пристојно изгледало.

Налазила сам начина да убедим тату да својим талентом надомести мој сликарски неталенат. 

А од свих сликарских мудрости које ми је наставник Предраг Какосеонобешепрезива покушавао да пренесе памтим једино реченицу:

"Жене лакирају нокте да би сакриле прљавштину испод њих." 

Добро, није баш да памтим само то.
Памтим и његово упутство како скувати добру кафу.

Поента је да, тврдио је он, кад се кафа замути у воду, искључи рингла и пусти да се кафа лагано подигне. Никако нагло.
Тада ће изгубити пену и кафа ће вам бити ћелава.

Макар ме је научио одговарајућој техници примењивој у паузи између два сликања.

Мислим да сам одустала од моје сликарске каријере оног дана  када сам нацртала кокошку са четири ноге.
Стога вам је до сада вероватно јасно како сам цртала људе, одмеравала пропорције и перспективе. 

Дивила сам се Невени, својој другарици из клупе, њени људи никада нису били разроки као моји.
Након пар покушаја, прихватила сам да ја нисам за ту работу и готово! 

Пре две године разуверила ме је једна обична црвена џезва за кафу.

Џезва, дабоме. Или ђезва, ако тако више волите да је називате.

Био је то један од оних белих зимских дана када се осећате ушушкано у свом дому. 

Деца су тражила да сликају воденим бојама. 

Наравно, немам ја ништа против водених боја, осим ако се не користе за сликање по тепиху и зидовима, па сам у циљу превентивне борбе горе наведеног села са децом за сто да пазим на потенцијално по мебл опасне реквизите.

Претходно сам, наравно, принела све што нам је потребно, од четкица до крпе за брисање замазаних образа.

После пет минута, заморило ме је да будем посматрач, па се и сама латих четкице не би ли како прекратила време.

Требао ми је неки мотив за сликање.

Погледах лево, десно, около-наоколо, али џезва (или ђезва ако више волите да је тако називате) је била једини предмет који је на себи имао какав-такав мотив, а који сам могла да дохватим седећи (не остављај децу никад саме, о никад саме, са воденим бојама у рукама).

Деца су се забављала читав сат, а и ја сам се латила посла.

Мотив који сам почела да сликам добио је прве обрисе, затим сенке, затим је добио моје зачуђене погледе.

Уопште није било лоше!

Заправо, ни издалека није било тако лоше као моје мишљење о сопственом ликовном дару.

Тим пре што нисам користила оловку већ само четкицу и боје. Оловку нисам користила из особно практичних разлога јер да бих је дохватила морала бих да устанем а то је значило да децу морам оставити саме, о оставити саме са воденим бојама у рукама.

Неверни Тома у мени говорио је:

"Ма, хајде, посрећило ти се"  и чудио се истински шта ово би.

Увече, када су деца заспала, поново сам у руке узела четкице, боје, папир и наравно, џезву.

Или ђезву, ако вам је лакше да са ње сликате.

Морала сам да проверим да ли сам у стању да поновим успех или је тог поподнева моје успело ликовно дело било само неслана шала доконог ума.

И успела сам! Поново! 

Једино што ми је требало било је-стрпљење. Требало је радити полако, стрпљиво и предано.

Све онако како иначе нисам навикла да радим. Стрпљење ми је одувек била слаба страна.
Помолих се.
-Боже, дај ми стрпљење и дај ми га одмах.
Требало ми је око сат времена да завршим своје ремек дело.

Време које сам уложила сликајући га је искусном сликару смешно дугачко за  аматерску слику са почетка овог поста.

Али није уметничка вредност слике поента ове приче, већ њена духовна вредност.

Тако је. Духовна.

Та моја џезва уметност ме је, једног зимског дана пре две године, док су пахуље засипале уснула поља, научила једној животној мудрости:

Нема границе осим оне коју смо сами себи поставили.

Многе ствари немамо јер нисмо у стању да их прихватимо нити да  поверујемо да их заслужујемо.

Понекад се не усуђујемо се да их имамо због одговорности које нам доноси њихово поседовање.

Таленат, рецимо, или имаш или немаш. 

Бар тако каже флоскула која нам на одличан начин омогућава да се повучемо и одустанемо без уложеног труда. Без покушаја чак.

Многе љубави изгубимо јер нисмо у стању да поверујемо да су нам се догодиле. 

У неверици чудимо се тој љубави која мора бити да је залутала и застала крај нас.
Вређамо је неприхватањем све док једнога дана, коначно увређена, заиста не оде да тражи неку другу бајку или некога ко ће поверовати у њу. 

"Ах, знао сам да не може бити истина." тада кажемо,  на неки чудан начин задовољни што смо, ето, били у праву.

Верујте да можете више. Верујте. И не либите се да покушате, ма колико изгледало невероватно.

И ако сваки дан учините макар и најмању ситницу, мали корак напред, стићи ћете до циља ма колико се он чинио далек и недостижан.

А могућа су разна чуда ако сте спремни да поверујете у њих.
Мени су, рецимо, ови Далматинци који настадоше једног поподнева из игре дечјим дрвеним бојицама, довољан доказ да су свакаква чуда могућа.