Твој живот је сама светлост.
Из мојих тмина пружам ти руке,
чежњиве руке... и ти се смешиш
али ти...ти не разумеш.
Када светлост заслепи очи
навикнуте на таму
како руке да знају
коме су се пружиле?
А бол који једно другом наносимо
време брише и срце заборавља,
али часови среће остају,
њихов је сјај у нама...
 |
| Lovers by Stephanie Farago |
Нема коментара:
Постави коментар