МАЈКА

Мајке су чудна бића.

Нежне, топле, брижне... у стању да пусте сузу над свачијом тужном судбином и над сваком непромишљеном речи свога детета. 

Нежне попут пролећног лептира ухваћеног у шаку. Да, то су мајке. Та иста нежна бића у устању су да зубима одгризу месец, да потуре себе под стену, да се супротставе диву и да носе своју децу на раменима. Читаву вечност, ако теба.

Мајка је ту да подигне посрнуло дете. Да љуби ту где боли и превија болно место. Некада фластером и облогама, некада речима и загрљајем јер посрнућа има разних. То је мајчин посао. Најважнији на свету. Захваљујући таквим мајкама овим светом хода пуно усправних људи.

Без једног човека којег сви познајемо не би постојао овакав свет. О том човеку не треба трошити пуно речи. Никола Тесла, вансеријски геније. Човек који је, упркос својој генијалности, имао и својих страшних и мрачних тренутака. Као и већина младих, радозналих да испробају свет. 

Пре него што ће отићи у Америку и заувек изменити свет, много је пушио, пио и коцкао се. То је озбиљно нарушавало његово ионако крхко здравље. Отац се љутио, викао, претио, покушавајући да на свој начин одврати сина од сигурне пропасти у коју је срљао. Очева жестина није могла да учини ама баш ништа необузданој младој жељи. Све је то трајало добрих годину дана.

Но, једног поподнева, када се тек пробудио, након бесане ноћи проведене за коцкарским столом у собу је ушла мајка. Пружила му је сву уштеђевину коју су имали са речима:

-Узми сине и иди забави се. Што пре изгубиш све што имамо, пре ће те проћи. А проћи ће те, ја то знам.

„Тог тренутка је,“ записао је Тесла у својој аутобиографији ,,умрла у мени сва жеља за коцкањем и ја више никада у свом животу нисам посегнуо за њом.“

Да, то је та сила и снага коју све мајке носе у себи. И мајчина је дужност да схвати колико је она сама велика и да буде велика јер се у њеној величини њена деца огледају и расту до неслућених висина.