Љубавни разговори II

Amorous Eve by Stephanie Farago

Било кад те плес сенки занесе
или кад у срцу нову патњу носиш
ти свакога дана ново чудо ствараш
у теби гори пламен живота...

Све је прошло што ми се милило
мојих дана приспело је вече
чини ми се-у сну ми се снило
Сан је био, но сан ми утече.

Љубавни разговори I

Two other worlds by Stephanie Farago

Зажмури и питај где је мој рај
замисли да те душом љубим
и питај имају ли снови крај
и шта у добити ако њих изгубим.

Хладне усне зар да ми се дају?
То пољубац душом није.
Моје топле...оне знају,
у сновима рај се крије.

Без трагова

Ја сам некада газила бешумним стазама немог бунила.
Тихо. И без трагова.
Шум прашума слушала туђим шкољкама
и газила тамо где људска нога још није крочила.

Ту беше граница где нестајаше све људске несреће.
Ту где је свака врата отварала врелина мојих дланова.
Том сам земљом некада владала,
данас сумњам и да је постојала.

Visionary by Stephanie FArago

О, Боже!

Једном је Бог сликао јутро.
Била је то слика једног јесењег кишног јутра. Сликао га је посебно за људе које ће моћи да се над том сликом замисле и уживајући препусте својим мислима.
И баш када се нагнуо да слици да завршни сјај, из џепа на кошуљи испаде му шака људи који падоше на тек довршену слику.
Свеже боје размрљаше се по слици и оставише ружне трагове.
Већ данима је у предњем џепу носио наоколо ту шаку људи не знајући шта да ради са њима и где да их уклопи у свет који је створио.
Испали су некако брбљиви и шупљи. Били су тако неинспиративни.
-Па добро, мислио је Бог, сваки стваралац у једном тренутку створи неко комерцијално и јефтино дело. Невоља је само што немам коме да их увалим јер још нисам измислио Лимундо.
Није их назвао смарачима само и искључиво зато јер та реч још није била у употреби, али је помислио како ће им тај израз једнога дана сасвим фино пристајати.
Слушао их је како у глас причају о безвезним и површним стварима и већ је у глави почело да му одзвања од мноштва шупљих речи и гледајући ону покварену слику јутра рече им:

-Да, ту се уклапате. Ви ћете бити задужени да с времена на време некоме покварите јутарњу слику, а својом празном брбљивошћу подсећаћете људе како се цени јутарња тишина.





****

Киша не стаје, као да слути...
молим те жено, само ућути.
Прича се празна на конац ниже
и већ ми се коса на глави диже.
Тешка ми казна та прича празна.
Рећи ћу ти, па се наљути
Молим те, жено, дај бре, ућути!

ПИЦА И ЈА

Пре неко јутро сишла сам до пекаре да себи и колеги купим доручак. После већања, нећкања и размишљања одлучио се за пицу. Ја такође.

У пекари ред. 

-Пица? 

-Да, биће, пече се али три парчета су већ продата, има само једно парче слободно. И друга ће бити брзо готова. Сачекајте, молим вас. 

Ма, нећу да чекам, мрзи ме или шта већ.

-Питу са зељем за мене, молим вас.

Пита са зељем још није честито ни завршила у кеси, а црв сумње се пробудио.

Да ли је добар избор? Можда је требало да сачекам? Да ли ће ми се допасти? Да ли да ипак одустанем и сачекам? И читав низ недоумица док рука послушно узима кесу са нарученим не чинећи никакав видљив покрет који би се ускладио са мислима које су почеле да се роје.

На кратком путу до фирме сам се, наравно,  четрдесет осам пута озбиљно покајала и око двадесет и осам пута преиспитала свој избор.

Колеги сам пружила парче пице са жељним очима као дете које мора да се одрекне играчке. 

Он је мљацкао, а и ја сам са муком жвакала ону питу са зељем која (да се разумемо) уопште није била лоша .

-Јао што се и мени једе пица, али није било за обоје. Вајкала сам се 

-Узми од мене.

-Ма нека, нећу.... они залогаји су тешко клизили низ грло.

Фак ју, драга, бирала си сама. Енде.

Добро, зашто до те мере  нисмо у стању да стојимо иза сопствених избора? 

Имала сам јасно дефинисану жељу када сам кренула у пекару. Зашто је нисам испоштовала? Било је и других решења, чак и других пекара у близини. 

И зашто је, доврага, моје стрпљење сматрало да је пет минута уштеђеног времена важније од осећаја губитка који ме је смарао цео дан?

Наравно, можемо и другачије да посматрамо ствари. Рецимо, мој избор није био погрешан. Он је само постао погрешан оног момента када сам посумњала у њега. 

То се односи и за многобројне изборе које чинимо у животу, а заправо на концу свега није важно о колико озбиљној ствари се ради. О изборима се размишља, али кајање је сигуран пут до осећаја неуспеха. Некако испада да га, обрни-окрени, створимо сами. 

Ниједан избор заправо није сасвим погрешан. И ни један избор не може бити прави уколико себи изнова и изнова постављамо питање јесмо ли погрешили доносећи одлуку.

Није толико до избора, више је у том осећају кајања. 

Како елиминисати овај осећај? Враг би га знао, а можда и по који писац популарне психологије. 

Поменуте писце и шалу на страну, добар управитељ сопственим животом доноси одлуке без одуговлачења, па макар оне биле и погрешне. 

Крене изабраним путем и након што се осврне да погледа где се обрео крене даље или се врати. Што опет чини својеврстан избор. Стајање у месту нас неће одвести никуда. 

Можда би се кајање могло и елиминисати чињењем правих избора. Каква лака и једноставна доктрина, зар не? Али како у моменту када доносимо одлуке знати који је избор прави?

Ионако, који год да начинимо, уместо да се усресредимо на избор који смо направили ми своју снагу усмеравамо на избор који нисмо направили. Шта би било да смо бирали другачије? Како ли је ономе коме је запао избор који нисмо бирали?

И као када стојите у реду у банци увек се чини да се ред у коме не стојите брже креће. Занимљиво.

Све ме то некако упућује на то да су чак и животно важне одлуке важне само до оне мере колико им ми сами придамо значаја. 

И да се разумемо, ово је велика истина коју логички спознајем и главом прихватам, али ме још боли она неизабрана пица од пре неки дан. Толико у устима осећам њен неокушани укус да се уопште не могу сетити пите коју сам појела. 

Исправила сам се сутрадан. јер наравно, сутрадан је за доручак пица била сасвим логичан избор, међутим, верујте, ни приближно није била тако укусна као она коју нисам појела. 

Како време пролази

Изгледати као жена је више него нормално, али ћерка је нешто посебно...

Ову песму поклањам свим очевима девојчица које расту...
Поклањам  је данас јер ћете је се сетити сутра...

КАКО ВРЕМЕ БРЗО ПРОЛАЗИ

Ова хаљина, одакле се појавила?

Kакав осећајвидети те да је носиш. 
Ако те мајка види, знаш то
имаћемо вечерас проблема. 
Чудно је, али то си ти,
14 година или мало више
Твоја Барбика... већ је неко
време немаш. И твој корак је већ корак жене.

На телефону увек су неке тајне. 
Толико ствари речених у једном даху.
 И хтео бих да те питам ко је
Али знам да те је стид са мном…
Врата нису добро затворена,
Ти, огледало, шминка... груди подигнуте 
И ускоро ћеш излазити увече. 
У тим вечерима нећу заспати…

У међувремену, како време пролази
више се не осећаш као девојчица.
Одраста се на брзину у твојим годинама. 
Испрва, нисам то приметио.
У међувремену, како време пролази,
између снова и обавеза
чипкане чарапе су већ заузеле
место чарапицама.

Изгледати као жена је више него нормално,
али ћерка је нешто посебно.Можда већ имаш момка,
можда си већ пар пута плакала због њега.
Сукња је мало краћа, и затим,
мало је злобе у неким твојим гестовима.И ускоро ћеш увече излазити,
у тим вечерима нећу заспати…

У међувремену, како време пролази
више се не осећаш као девојчица.
Одраста се на брзину у твојим годинама.
Испрва нисам то приметио.
У међувремену како време пролази
између снова и обавеза,
чипкане чарапе су већ заузеле
место чарапицама.

Презент - садашњи тренутак

Замислите банку у којој сваког дана на ваш рачун леже 86.400,00 динара.

Сваке вечери, све што не подигнете са рачуна, поништи се, а сутра ујутру на рачун легне нових 86.400 динара.

Шта бисте урадили?

Подизали целокупни износ сваки дан, наравно.

Али свако од нас има такву банку. Њено име је ВРЕМЕ.

Сваког јутра добијате на лични рачун тачно 86.400 секунди -целокупни износ за тај дан.

Сваке ноћи пониште се све оне секунде које сте пропустили да искористите. Сваке ноћи брише се неискоришћени депозит.

Ноћ са собом односи биланс стања. Прекорачења нису дозвољена.

Губитак је ваш. Нема повратка. Нема остављања за сутра..

Морате живети од депозита који сте добили данас. Зато их инвестирајете у здравље, срећу и успех.

Време јури. Учините највише што данас можете.

-Колико вреди једна година питајте студента који је пао годину.

-Колико вреди један месец питајте мајку превремено рођене бебе.

-Колико вреди једна недеља питајте уредника недељних новина.

-Колико вреди један сат питајте заљубљене који чекају да се састану.

-Колико вреди један минут питајте особу која је управо пропустила воз.

-Колико вреди један секунд питајте оног који је избегао саобраћајну несрећу.

Цените сваки моменат који имате. А цените га још више због тога што га делите са неким посебним, довољно посебним да на њега трошите своје време.

Упамтите: Време  не чека никога!

Јуче је -историја.

Сутра је-мистерија.

Данас је-поклон. Зато се и зове презент.

П. С. На жалост, ова дивна прича није моје дело. Покупила сам је негде, превела са енглеског и адаптирала, јер добра реч сама проналази пут до оних спремних да чују...ја сам само гласник ...