Сликао (да не кажем photo by) Ђорђе Гашић

РЕКЛАМЕ, РЕКЛАМЕ! КУПИТЕ РЕКЛАМЕ! РЕКЛАМЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕ! Изволите, шта желите?

-Једну рекламу без лажи, молим.

-Такве не држимо, тешко се гутају. Али ево имамо ову свежу, садржи чак 15% мање глупости!

-Пошто?

-Два покидана живца.

-Уууу, скупо. Пошто ова страњска?

-Ова са лошом синхронизацијом вас кошта три, а ова бесмислена три и по живаца.

-Да ли имате домаће бесмислене?

-Има, има. Те увек имамо и стално набављамо свеже. Колико комада вам треба?

-Пааа, за један пун, али угашен телевизор. Може?
 

НЕОБИЧАН СЛУЧАЈ У ЛАСТИНОЈ УЛИЦИ

Ни дан данас не би могла са сигурношћу да тврди  колико је тачно времена прошло откако је испустила шољицу на под па до њеног коначног повратка јер време се показало исувише релативним, али морало је проћи бар тридесет минута судећи по томе да возилу хитне помоћи треба бар двадесет минута да се пробије до Ластине улице улазећи у законом одређене смерове читаве мреже уских уличица. Један једини семафор на који је амбулантно возило наишло није представљао никакву препреку јер их је пропустио без застоја намигујући им својим зеленим оком. Дремљиви возач се није ни трудио да укључи ротацију уз сагласност  жене у зеленој униформи и црвеним крстом на рукаву.

 Докторка Поповић, мала и ситна кратко ошишана женица није пуно придавала значаја овом позиву. Делимично јер је већ имала посла са оваквим случајевима а делимично јер је одлучила да не улаже толико емоција и енергије у свој посао кад за то не добија ни похвалу нити повишицу.  Обично би позив био само производ панике а лажна узбуна завршила би се тако што би пацијенту дала комплекс витамина Б12 и новалгетол (за сваки случај). У последње време јој се то све чешће дешавало. Ипак, ништа се не сме препустити случају, мора поступити следећи етику и сопствену савест иако се, судећи по окрњеној етици многих њених колега, Хипократ већ одавно преврће у гробу. Није ни слутила да хита у сусрет догађају на чију ће јој помисао до краја живота пролазити језа низ кичму.

***

 Тог августовског поподнева било је необично спарно. Обилне падавине су већ два дана запљускивале град а данас је сунце изгледа решило да посиса сваку кап са плочника пунећи ваздух неподношљивом влагом.

-Могли бисмо попити по кафицу Душане, шта мислиш?

Крупан човек косе и браде прошаране седим власима подиже поглед са дневних новина и преко наочара погледа своју дугогодишњу сапутницу. Заједно су већ тридесет и две година и на њеном лицу су се још увек назирали остаци некадашње лепотe. А словила је за лепотицу, још како. У партизанском одреду пропатио је због тога што се и политички комесар (онај жмиркави пас) загледао у њу. Виђа га с времена на време на телевизији. Постао је познати књижевник и далеко догурао у партији (у време када је то нешто значило). Али Веру није добио. Другарица Вера није пуно марила за жгољавог Краљевчанина, високих зализака и са очима које су једва провиривале испод спуштених капака. У тим очима се кроз малене прорезе ипак јасно читала нетрепељивост па чак и мржња према Душану, обичном сељаку из села које је лежало мирно на самом срцу Косова.

Затекао их је једном како разговарају на пропланку и можда је тада спазио неку наклоност у Верином држању која је разбуктала његову љубомору (ко би га знао шта је видео). Али од тога дана га је прогонио како год је могао и кад год је могао.

Да је само био у стању да види даље од носа схватио би иронију која се поиграла са њим. Вера је заправо почела да га симпатише (имао је он перспективу у партији, а руку на срце није био ни сасвим ружан) када ју је његова неправедна заслепљујућа љубомора према Душану у потпуности одвратила од помисли да се са њим упусти у било шта осим службеног разговора. И што је политички комесар био нетрепељивији према Душану то му је Вера била наклоњенија слутећи да је она узрок Душанових невоља. А кињио га је, пас! Временом су он и Вера постали блиски и када се рат завршио, непуних годину дана од њиховог сусрета венчали су се у малој црквици у његовом родном Стојковићу.

Вера није желела да живи на селу, тражила је лагодније и боље услове живота (као уосталом и сви првоборци) у граду и позивајући се на свој пролетеријат захтевану лагодност су (уз малу помоћ партије) и добили.

Преко своје сестре од тетке (пролетерке дабоме)  Вера је уредила намештење као учитељица у школи (тој и тој) и готово читав век су провели у Београду.

Он је често је одлазио у посету мајци која није желела да се помакне од свог огњишта. Није баш ни наваљивао (ако ће баш да буде сасвим искрен) јер је био сигуран да се Вера не би прилагодила на навике који би његова мајка у том случају понела са собом у град, а и она сама не би никада била срећна у граду. Душан је често (колико су то финансије и здравље дозвољавали) био на релацији Београд-Стојковић разапет између вечитог осећања дужности према мајци и обавеза према жени.

Чак и тога дана када се упокојила је (пре него што ће заувек напустити своје огњиште) нахранила животиње и оплевила башту. Он је био на послу када су му јавили. Легла је да се одмори и више није ни устајала. Нашла ју је комшиница која је дошла да напуни воде на бунару, ту у дворишту. Мајка би обично изашла на врата чим би чула шкрипу чекрка, али то се овог поподнева није догодило.

„О, Јелице, Јелице!„ Милена је почела да је дозива још са пола двориша приближавајући се малој, бело окреченој кућици са ниским, нахереним кровом. Затекла ју је у кревету са рукама на грудима, бледу и хладну.

Никада никоме није причао колико често је преживљавао тај тренутак и у мислима је држао и љубио њену смежурану руку у том последњем часу. Умрла је сама као што је и живела и последња мисао (знао је то) био јој је он, њен јединац. Мајка је била сироче, село ју је отхранило и школовало до четвртог разреда, а она се развила у лепотицу. Отац (и сам оставши без оца у својој петнаестој години) оженио ју је и срећно су проживели пуних шест година. Умро је полако копнећи од неке непознате болести. Није стигла још ни да скине црнину после свекрвине смрти када је и отац отишао. Црнину више није  ни скидала. Никада се  није преудала помиривши се, ваљда, са самотном судбином.

Рекла му је једном „Имам тебе, целог живота сам сама али макар нећу умрети сама, бићеш ту да ме држиш за руку.“ Чврсто је обећао и чврсто веровао у то обећање које је дао са дванаест година осмехом и снажним загрљајем. То неиспуњено обећање је његово крст. Тешко бреме којег ни после седамнаст година не може да стресе са својих плећа.

Вера и он нису имали деце и то је све што је недостајало њиховом добром браку.

            Њихове пензије су биле сасвим довољне за пристојан живот. Стан у Београду  (ево већ друга година) издали су под кирију једној финој породици са двоје мале деце, а они сами преселили се у градић на тридесетак километара од престонице. Некретнине су овде биле знатно јефтиније а међуградска саобраћајна веза је била сасвим задовољавајућа. Најпре су разматрали куповину кућице у мирној и једносмерној Милетићевој улици али је Вери сметала звоњава звона са цркве која се налазила на свега сто метара од њих. Сметали су јој и људи који су улазили у богомољу, нарочито жене покривених  глава.

„Та затуцаност,“ оштро је говорила „борили смо се за њихову слободу а они опет дозвољавају да их поробљују причама о богу, свецима и осталим глупостима. Опијум за народ, лепо каже Маркс!“ Ту би Вера обично подигла обрве и кажипрст десне руке након чега би обавезно (уколико би слушалац неопрезно показао макар и трунчицу интересовања)  уследио кратак преглед Марксове идеологије.

Упркос имену које је носила, једина  религија коју је Вера признавала била је црвена, а једина Библија коју је читала и признавала био је Комунистички манифест. Душан није био тако искључив. Није био неки верник (поред Вере то би му ионако тешко прошло) али му нису сметали људи који су бирали да се тако односе према Богу. Помало им је и завидео на устрајности и вери у којој су налазили уточиште. Завидео је он и Вери што је тако страствено наклоњена комунизму. Он се након свих ових година у којима се свега у партији нагледао постао индиферентан и осећао се помало празно због тога.

Никада није грдио ни своју мајку која је поштовала све празнике и често се усрдно молила Богородици.

„Она те је спасла,“ говорила му је „дванаестог септембра четр’ес треће када су балисти стрељали све мушке главе изнад десет година које су затекли у селу.“

 Истина, било је право чудо то што га ни један метак није погодо. Није га чак ни окрзнуо.

Душан задрхта.
***

 Лежао је на хладној калдрми. До њега је допирао мирис крви и измета, и јауци који су јењавали бивали би прекинути усамљеним пуцњевима. Пао је ничице, полусвестан свега што се догађа око њега и стиснутих очију чекао свој метак. Чуо је кораке. Земља је подрхтавала под њима. Неко је репетирао пушку изнад његове главе, осећао је цев на свом потиљку. Језа му прође низ кичму. Зауставио је свој, ионако плитак и неприметан дах и опустио тело пред свршен чин.

-Шта то радиш? чуо је кораке и глас другог човека који се приближавао. Разумео га је шта говори, у мешаним срединама људи науче језик оних других. Говорио је нагласком који није до сада чуо.

-Хоћу да пуцам у пса! Можда је још жив!

Хладна цев му је још увек притискала потиљак.

-Чувај метке! Још један метак, још један Србин!

 Хладна цев се оклевајући затресла, а затим након неколико (читаву вечност дугих) тренутака престала да љуби његов потиљак.

***
 Њен мозак је вриштао док је са прозора тупо и окамењено неспособна да начини икакав покрет гледала како јој сина постављају у ред за стрељање,. Одједном, речи њене покојне свекрве пробиле су тај вриштећи очај. Из дубине свести говорила јој је гласом пуним вере „Кад год ти у животу буде тешко, скини мараму са главе, љуби земљу и моли Богородицу за помоћ.“

Плотун је одјекнуо али Јелица није подигла главу, клатила се напред назад стиснутих очију брзо и непрекидно изговарајући молитву „Богородице мајко, спаси ми дете, Богородице мајко спаси ми дете, Богородице мајко...“

Небо су запарали јауци још недорасле деце и мушкараца. Полусвесно је разазнала јаук комшије Милана (помагао јој је да окрпи кров када су га одвели). Пала је ничице и љубећи земљу и у трансу понављала своју молитву. Тако су је затекли и десет минута касније док су балисти напуштали свој крвави посао, а преостале жене и деца прилазили да однесу своје мртве. Молила се и када су три комшинице (што вукле што носиле) спустиле Душаново тело на земљани под трошне куће не би ли га склониле са губилишта онако како су балисти захтевали.

Једном пробуђена звер у човеку (а ништа је не буди тако као рат) не пропушта ни једну прилику да се слади патњама онога над којим се осећа као бог. Један покрет прстом и БАМ- мртав си! Ја сам твој Бог. Хоћу да ти видим у очима да и ти то знаш. Твој живот је моја воља. Та звер се управо наслађивала болом оних који су односили своје мртве и будне очи звери нису пропуштали ни један грч на лицу, ни један јаук.

Када су га унели у кућу мајка се још молила, али видевши омлитавело тело свог јединца којег су три комшинице са пуно муке пренеле преко прага, немо се подиже и приђе свом  јединцу постајући свесна бесмисла сопственог живота.

Неповерљиви балиста који му је до недавно стајао изнад главе са откоченом пушком прислоњену уз затиљак пратио је ову поворку са посебном пажњом и док су корачали ка кући лагано је корачао за њима. Најзад се заустави крај прозора не знајући ни сам шта тачно очекује.

Душан је тада први пут кроз стиснуте очи видео своју мајку без мараме на глави. Увек би прва устајала, последња легала. Тада и никада више за њених  седамдесет и четири године колико је поживела.

По њеном лицу могао би се кладити да је прошло десет година откако ју је поздравио пре него што је тога јутра отишао да окопа кромпир, толико је остарила. Њен поглед окован неверицом и предајом беживотно је пиљио у њега.

Постоје ти тренуци отупелости и свеједности који се често могу видети код људи који изгубе своју децу, у којима ако би им неко одсекао и главу једва да би и приметили тај догађај. Тако је и његова мајка изгледала у овом тренутку. Кроз стиснуте капке видео је балисту како још увек стоји крај прозора, очигледно веома заинтересован за сусрет мајке са својим мртвим дететом.

Комшинице су га спустиле на хладни земљани под. Уплашио да ће неко коначно приметити да нема ни једне рупе на телу. Био је попрскан крвљу, али било је само питање тренутка када ће открити да није његова. Нечије изненађење би га могло одати. Нарочито мајчино, плашио се да га не ода њена реакција мада ни сам није имао појма каква би она могла бити. За сваки случај уграбио је тренутак да јој шапне ,,Мајко, ја сам ти жив!“

Поглед јој се одједном повратио али њене уши су њеном мозгу пренеле друго значење и она је чула како јој говори „Мајко, још мало сам ти жив!“ и у очима се за трен огледнула радост што је жив а већ је у следећем тренутку на њено мајчинско срце туга сручила свом жестином због тога што ће га изгубити два пута.

Тек тада се сав овоземаљски јад изли из њених уста дозивајући његово име и наричући из свег гласа над умирујућим сином.

Балиста мора да је био задовољан, добивши коначно потврду да је сумњиви Србин заиста мртав јер је његов носати профил коначно нестао са прозора. Сачекао је још добрих десетак минута напрежући се да чује шта се дешава напољу.

Мајчин загрљај је мирисао на свеже млеко.Љуљала га је напред-назад као да му је три а не двадесет и три године и тај покрет му је истовремено и пријао јер је могао да се препусти мајчиној љубави која га је нунушкала (и која се више никада неће испољити на тај начин) и сметао му је јер га је шушкање њене одеће ометало да чује колико је опасност далеко.

Најзад, када је помислио да је безбедно скочио је на ноге извукавши се вешто из мајчиног загрљаја. У два скока се нашао крај прозора и уверио се да је опасност прошла, са јасном мишљу да ће се још пре него што се појави месечина хитати ка шуми и партизанима.

Тада се окренуо мајци која га је посматрала широм отворених уста и очима у којима је први и последњи пут истовремено видео згранутост, радост, неверицу и страх.

-Жив сам, мајко, жив сам ти! Неким чудом сам остао жив! успела је да чује пре него што се срушила онесвешћена.

                                                http://znaci.net/images/10752.jpg

***  
      На упаљеном тевеу ишао је прилог о манастиру Жича, (претпоставио је да га је то подсвесно нагнало на ову кратку ретроспективу давно преживљених догађаја). Постављао би понекад себи питања о Богу и тада би се увек сетио догађаја и како је остао жив. То није било пријатно сећање па се трудио да га не призива превише. Није му баш ни сад требало да се сети!

-Може кафа Вера, али сипај у оне мале шољице.

Крупнија, добро однегована госпођа, чија је повијеност у леђима наглашавала њене проблеме са ишијасом, устаде од стола, и са презривим изразом лица искључи тв испустивши један кратак и једва чујан звук негодовања а затим нестаде иза широм отворених врата мале кухиње одакле се ускоро зачуо звекет посуђа и лончића за кафу.

-Слушај ово Вера! Пише у новинама да је неком човеку из Сингапура стигло писмо које је путовало двадесет година!

-То се писмо баш напутовало. довикнула му је из кухиње.

Неко је позвонио на врата и Душан, мрзовољан јер га је прекинуло баш усред чланка о смањењу пензија, лењо устаде.

Председник кућног савета је прикупљао новац од станара за поправку неонки које су на улазу зграде мангупи полупали и саветовао се о куповини нових врата која би се закључавала. Душан је изашао у ходник затворивши врата стана због промаје која је одједном навалила да би се смирила одмах након што су врата затворена. Пружио му је сто динара колико је председник кућног савета захтевао и уз пар љубазних али нестрпљивих речи брзо се поздравио не би ли се што пре вратио свом поподневном читању новина које је толико волео. Вратио се за трпезаријски сто док му је до ушију допирао пригушени звук суседовог звонцета.

Довршио је чланак о смањењу пензија и прешао на спортске извештаје. Стигао је тек до пола сазнавши за дугове у које се увалио његов омиљени фудбалски клуб и наједном подиже поглед ослушкујући. Зебња му се за треутак увуче у срце и он наједном схвати да је ту зебњу донела тишина која се ширила из кухиње као мирис недељног ручка. Вода за кафу почела је да кипи. Са неодређеним осећајем нелагоде у стомаку Душан устаде са столице, без журбе, сузбијајући осећај који га је наједном обузео.

Ипак је та три корака до кухиње прешао готово трчећи не би ли што помолио главу иза врата и уверио се да је све у реду, да је његово страх безразложан, не би ли што пре одбацио ово камење које му одједном притиска желудац.

-Вера! Вера!

Верина беспрекорно бела блуза била је посута кафом коју је преврнула у моменту у ком је трагала за ослонац и сада је њено тело које се током година укрупњало за трећину од њених шездесет кила колико је имала када ју је  упознао, лежало на леђима у уском пролазу између шпорета и зида. Очи су јој биле исколачене а уста отворена као да је управо видела духа а десна нога која се трзала у дугим и неправилним размацима била је једини знак живота који је с врата Душан могао да примети.

Вода је и даље нервозно кипела и Душан (несвесно дајући себи тако времена да се прибере) искључи шпорет и гурну руком лонче са рингле. Врео метал му опрљи прсте и тај оштар и краткотрајан бол му разбистри главу. Клекну поред жене и придиже јој главу не би ли јој осмотрио лице које је добило неку пепељастосиву боју, стави јој руку на груди а уво пар центиметара од уста не би ли утврдио да ли дише. Ако је ишта и осетио то је било тако слабо и не би се могао закунути у своју процену.

Није желео да губи време (у тренуцима попут ових брзина и прибраност је кључна), лагано јој је спустио главу на под и отрчао до ходника где је на полици испод огледала стајао телефон. Успут је понављао у себи број Хитне помоћи и док је лева рука подизала телефонску слушалицу десна је већ окретала утврђени број. Док је чекао да се успостави веза поглед му паде на убледелог и пренераженог човека. Потпуно неприлично за тај час помисли како је време да поткрати бркове. Осећај кривице због ове помисли прекинуо је уњкав глас са централе. Издиктирао је име и презиме, адресу и прошапутао „Молим вас, пожурите.“ Хладноћа му протрља леђа и спуштајући слушалицу у огледалу он спази како се завеса лагано њише. 

„Промаја“ помисли журећи у кухињу у коме је непомично лежало тело његове жене. У глави му је одзвањала сопствена реченица упућена гласу са централе ,,Молим вас пожурите, мислим да је срчани удар, срчани удар, срчани удар.....“ На путу до кухиње рационалним делом свог узбуђеног мозга спази да је упркос спарном дану прозор затворен и закључи да га   је затворила промаја када је отворио врата председнику скупштине станара. Шта је онда зањихало завесу? није имао времена да сада размишља о томе иако је  рационални, логички део мозга жарко желео да се позабави овим питањем.  

Наточио је чашу воде и пришао телу своје супруге, испљускао је по лицу, без икакве наде да ће то помоћи. Десна нога је престала да се трза и он је, борећи се са истином да ју је изгубио, сео на под и мазећи је по свеже офарбаној коси допустио свом болу да се излије.

***

    Док је прилазила судопери да оплакне лонче за кафу, Вера кроз кухињски прозор спази комшиницу са првог спрата. Лепушкаста женица дежмекастих руку и истог таквог стомака и  изразито пријатног лица бацала је смеће у контејнер. На њеном лицу се увек могла видети нека посебна мирноћа. Имала је четворо деце и навику да их недељом води у цркву. Веру је њихов недељни одлазак у цркву изразито нервирао јер је сматрала да деца треба да се васпитавају да размишљају логично а не да се заглупљују којекаквим будалаштинама. Смешно је било што се и она звала Вера.

„Једна је Вера а друга невера.“ помисли и скоро гласно се насмеја својој доскочици. Али која је у праву? Она верује да је у праву али ја знам да ја јесам у праву. Као и сви организми на овом свету, умреш и нема те. И тачка. Религија је само бизнис као и сваки други. Зар не зарађују новац на тој јадној илузији глупавог народа?“

Отворила је горњу фиоку у којој је уредно био поређан есцајг. Подиже пластични сепаратор за есцајг и извуче малу дрвену икону на којој је била насликана Богородица са малим Исусом у наручју. Била је присутна када  је Јелица пружила Душану ову икону. Било је то оног дана када су се селили за  Београд. Можда би је и бацила али то му је била једина успомена коју је имао на мајку, али му и то не вреди пуно, ко зна како је она доспела у ову фијоку, вероватно ју је Душан привремено ставио па заборавио. Неће га подсећати, увек се некако разболи када мисли о мајци и селу. Нека је овде, овде се ионако никада неће сетити да је тражи.

Из размишљања је прену Душан довикнувши јој нешто о писму које је путовало двадесет година “То писмо се баш напутовало!“ довикну му и спусти лонче на шпорет. Чула је звонце. Ко је сада у ово доба?! Никога нису очекивали. Разазнала је глас председника кућног савета и њена радозналост спласну.

У тренутку када је посегла за кутијом шећера оштар бол у грудима заустави је на пола пута. Бол је долазио изнутра, из самог средишта груди. Осетила је притисак и у грудима и севајући бол у левој руци. Крупне  грашке зноја избише јој по челу и одједном је била у голој води. Тренутак пре него што ће у потпуности клонути и пасти на под повлачећи са собом кутију са кафом  помислила је како ово стезање у грудима мора бити нераскидиви загрљај смрти. Десном руком је снажно притиснула грудну кост гутајући дах великим залогајима. Оштар и силовит бол јој није дозволио да пусти ни гласа. А и да је успела да викне Душан је не би чуо, јер је управо у том часу слушао о вандалима који су опет разбили неонку на улазу.

Одједном, престало је то несносно пробадање, више није осећала никакав бол. Видела је себе како лежи посута кафом по белој памучној блузи коју је толико волела. Поклонила ју јој је старија сестра Десанка која је претпрошле године преминула од можданог удара. Осећала се необично гипко и лако. Али слика је била необична. Видела је себе како лежи а затим и Душана који се надноси над њено тело. Узнемирен је, дозива је по имену, сав је убледео. „Добро сам. Добро сам Душане.“ говори му али он је изгледа не чује. Говори му мало гласније. Примети како је добро  што је померио лонче са рингле да не испари сва вода, изгорело би лонче. Душан устаје, излази из кухиње, Вера је кренула за њим. Стоји позади и изнад њега, (како је то необично, мисли) посматра га у огледалу, одледа се и сама не види свој одраз. „Молим вас пожурите. Моја жена је доживела срчани удар!“ чује га како говори али јој није најјасније о чему он тачно говори, па она се осећа одлично. Заправо, чини јој се да се никада у животу није осећала овако витално и лако. Враћа се у кухињу и она га прати, наједном он се спушта крај њеног тела и почиње да плаче и сасвим неуобичајено за њу да га помиње помисли „Боже, па ја сам...“

***

....мртва!“ Није стигла ни да доврши мисао када це нашла у тунелу. Није јој било непријатно, није се плашила, напротив, срце јој испуни нека топлина, љубав какву до тада није осетила.

Није била сама у тунелу, још је неко био са њом, снажно је осећала прилику поред себе. Тунел је некако ишао нагоре као да се пела узбрдо, и светло се назирало. Чудесна прелепа светлост. Желела је да стигне до ње, желела је да уђе у њу. Светлост. Срце јој је поскакивало од радости, са сваким кораком била је ближа светлости у коју је тако жарко желела да уђе. Било је пуно људи и сви су је волели. Осећала је то иако није могла да препозна ниједно лице.

Прилика која са њом изронила из тунела добила је свој обрис. Био је то високи младић пријатног лица и кестењасте косе. Обратио јој се „Добро дошла Вера.“ А затим се насмешио.

На великом белом облаку попут великок филмског платна размотавале су се сцене из њеног живота. Видела је сцену из својих младих дана, мајку којој је једног преподнева рекла како је затуцана и како не разуме суштину живота, осетила је мајчину тугу као да се претворила у њу и било јој је жао што ју је повредила својом младалачком надобудношћу.

Ево Слободана, њеног брата, говори му да је будала и да је изабраница његовог срца девојка коју је свако имао. И опет осећа бол уместо њега, ево и Душана, Комшинице, њене сестре.... У себи их је молила да јој опросте. Није ни слутила  да су се овако осећали у ситуацијама у којима је веровала да је победила у расправи. Није знала колико је потрајало то одвијање њеног живота на филмском платну. Чинило јој се као да је у једном трену у стању да све претури преко главе и да се истовремено сећа тих догађаја, мисли своје мисли, мисли и осећа  мисли и других учесника и све то некако истовремено. Постаје свесна. Једноставно зна.

„Хајде, рече њен сапутник (заклела би се да није отварио уста док је ово изговорао), „треба да пођемо.“ повео ју је кроз некакву масу пројатељски настројених људи и повео до потока преко којег је стајало дебло. Панично се бојала воде још откако ју је као малу вир повукао. Спасао ју је дечак девет година старији од ње, али се поштено нагутала воде. Отада се није купала у реци. Понекад на мору али није ишла даље но колико је ногама могла да дохвати тле. Али сада се осећала тако безбедном. Са друге стране реке стајала је нејасна прилика човека обучен у чисту светлост. Прешла је преко дебла без страха. Прилика којој су пришли лагано се окренула и Вера ускликну од изненађења.

***
  Докторки Поповић није преостало ништа друго него да у свом извештају констатује смрт навевши као време смрти седамнаест часова и педесет два минута.

Зенице извесне Вере Милосављевић нису реаговале на светлост, пулс се није пипао и као узрок смрти у извештају је стајало једва читљивим искошеним словима Infarkt mycardis.

Наложила је техничару да спреми коктел седатива за супруга који је ломећи прсте стајао пацијенту, тј. сада већ покојнику више главе. Сметено је одговарао на њена питања али то уопште није било изненађујуће, били су у браку тридесет и две година, рекао јој је. Што се ње тиче овде је њен посао завршен. Случај чист као суза. Виђала је ово и раније. Дуго јој требало да се навикне на смрт, али након дванает година проведених у хитној помоћи смрт је постала део посла. Чиме се ви бавите? Ја сам пекар. Месим хлеб сваки дана а ви? Ја сам лекар, проглашавам смрт скоро сваки дан и носим се са живима који остану. Не баш сваки дан, претерала је, али колико год човек мисли да је огуглао, на смрт се никада заправо не навикне. Мрзела је овакве ситуације. Смрт је врло непоштена работа. Дође и однесе онога кога је наумила а њој остави живе да пред њу излију онај први талас бола. Она их теши, преписује им седативе, труди се да се не уплиће емотивно ни са ким од њих. Искуство ју је томе научило. Једном је, као млада докторка, дозволила себи да се зближи са пацијентом а затим се данима борила тугом која није била њена, чак је и на сахрану отишла. То је било ужасно оптерећење. Након тога се све мање упуштала у разговор са породицом преминулог и гледала да што пре обави свој посао и кидне одатле. Овај декица је фин, чак и у овој сметености понудио их је кафом. Љубазно је одбила. Није била сигурна да  ли је приметио да се сва кафа из кутије просула по покојници, а она није баш желела да размишља има ли у висећи још коју кутију са кафом. Замислила је како кашичицом захвата кафу са покојничине беле блузе и смучи јој се. Стварно нисам нормална. Помисли на ову мисао.

Устаде са стола на коме је састављала извештај и бацила брз поглед на новине које су лежале на столу. Биле су отворене на чланку о смањењу пензија. Вероватно ће смањивати и плате у здравству, то једно с другим иде. Помисли и крену да баци последњи поглед на покојницу и да декици упуте око тога шта му је даље чинити. Мораће да пожури, за случај да му, не дај боже, после првог шока навру сећања које би пожелео да јој исприча.

***
  
           Могла се заклети да је овај старац светлошћу одевен Карл Маркс лично.

„Не чуди се томе,“ рече њен трбухозборни пратилац док су прилазили лагано, као да лебде ,,ти си га таквим начинила.Читавог живота си веровала у њега и сада га видиш као одраз менталне слике коју си годинама градила у својој подсвести. Свако га види другачије, али најчешће као човека јер се људима за живота стално прича и у свест усађује слика о старцу дуге беле браде. Најчешће га тако и виде они који тек пристигну “

„Ти га видиш другачије него ја сада?“ њен пратилац климну главом.

„Он је човек?“ упита га Вера

Њен пратилац се насмеја.

„Он је љубав!“

И Вера ју је осетила. Чисту, божанску љубав која ју је преплавила. Није знала како да је назове, али знала је да су јој спокој и мир који је осећала  надимале груди. Никада се није осећала овако безбедном, овако вољеном. Његови обриси као да су постајали непостојани и она више није била сигурна али на моменте је препознавала обрисе свих оник које је волела за живота а који су већ одавно покојни. А затим на њено запрепашћење прилика се обрати њеном сапутнику:

„Гаврило, није требало да ми доведеш њу, већ Веру са првог спрата. Веру из стана број 2, не ову Веру из броја 12.“

„Не желим да се вратим“ молећиво рече Вера,

,,Доврши свој живот, твоје време још није дошло. Ти имаш свој пут. Следи га. Рече јој прилика и лагано поче да се удаљава од њих. Није могла да јој види лице али она се осмехивала. Осмехивала се, знала је то, као што се мајка осмехује свом детету које неизмерно воли. И она је овде била вољена. Она, безбожник и неверник, дочекана као блудни син који се враћа свом оцу.  Била је вољена безусловно. Осећала је то. И није желела из тог осећаја.

„Не желим,“ рече своме сапутнику.

„Хајде Вера, не терај ме да то чиним на тежи начин.“ Осмехивао јој се и волео ју је. Осећала је. Није желела из ове љубави. Она је као ваздух овде.

„Не желим,“ понови она молећиво.

Одједном као да јој се огромна вакум справа за отпушавање водоводних цеви закачила на леђа и усисала је свом снагом. Падала је, падала....

***

          Нека млада жена кратко подшишане косе стајала је на вратима кухиње и пружала некоме цедуљицу. Није видела коме јер је тај неко стајао у дневној соби. „Ово вам је број погребног предузећа. Позовите их а затим лезите мало да одморите и да дођете себи. Имате ли некога да позовете да буде са вама?“

Окренута јој је леђима и Вера налази да јој је глас веома пријатан. Вера се усправи у седећи положај.  Шум који је произвела њена одећа натерао је кратко потшишану жену да се окрене а затим са усана из којих је у секунди ишчилела и последња кап крви оте се продоран врисак. Мушкарац средњих година је улетео у кухињу а затим угледавши Веру у полуседећем положају побеле и остаде отворених уста да зури у њу. Душан, којег је овај рмпалија у зеленој униформи  одгурнуо с врата проби се да уђе и остаде да стоји не верујући у призор који види пред собом.

„У реду је. Све је у реду,“ рече Вера „Вратили су ме. Дошло је до грешке. Није био мој ред да одем, него Верин, са првог спрата. Оне из стана број два. Ох, Боже сва сам посута кафом. Надам се да је остало мало у кутији, баш би ми пријала једна“ смешила се.

Након што се повратила од шока  докторка  јој притрча и стаде да јој опипава пулс, затим прислони стетоскоп на њене груди, најзад посла техничара да јој донесе торбу одакле је извадила апарат за крвни притисак и измерила јој 120 са осамдесет. „Боже, замало живу жену да отерам у гроб. Која сам ја будала. Али могла бих да се закунем у све живо да није дисала и није имала пулс. И шта сад булазни каква грешка какви... Није био њен ред? Треба да поверујем да се управо вратила са неба? И пије јој се кафа??? О Боже, јесам ли ја луда ил је ова жена још пре минут била мртва. Какав ужасан пропуст сам начинила.“ и учини јој се да је њен техничар гледа са прикривеним подсмешљивим изразом лица.

Зазвонио јој је мобилни. На дисплеју је треперио натпис централа Хитна. Имају нови случај. Савршено, једва чека да побегне од стида. Уњкави глас јој говори „Не знам шта је данас са том Ластином улицом. Сада је звао човек из зграде у којој се налазите. Жена му је пала, мисли да је срце. Вера Петровић Ластина 139 стан број..

„...број два.“ упаде јој докторица у реч.

„Да! Како знаш?“

Докторка је у неверици зурила у Веру која се придигла и затворивши горњу фиоку пристављала лонче на шпорет. Приметила је малу дрвену икону Богродице наслоњену на вазну на радном столу и прекрстивши се у мислима докторка спусти слушалицу.

.

Туђе небо и домаћа земља

Слушам понекад приче о лепом животу у иностранству.  Обично од људи који живе овде.
Толико су лепе да не знам да ли да завидим  или не. 
Ипак је то туђе небо. А опет, ово наше је некако посивело. Чини ми се да нисмо ни гладни ни жедни више него што смо били некада (јер увек се животарило), али смо несигурни. Озбиљно несигурни.
Многи југоносталгичари ће се сложити да је најмоћније што нам је Титова владавина пружала био управо тај осећај-осећај сигурности.
Истина, наше слободе нису биле слободне, нити је политички неподобна мисао смела гласно да се изговори, али макар нисмо имали осећај да нас сопствена држава поткрада и да нас оставља на цедилу у многобројним сферама живота. Напротив.
Не кажем да се то није дешавало, већ кажем да нисмо имали осећај да је тако.
Читава Југославија у послератним данима изграђена је захваљујући идеалу који је објединио толике људе. 
Читава инфраструктура подигнута је захваљујући радним акцијама у које су са радошћу ишли људи горди што доприносе напретку своје земље. Јер су веровали да раде за своју децу. За будућност. За боље дане.
Знам, знам да многе тадашње цехове плаћамо данас и није ми намера да у овом посту браним политичка опредељења нити било чију власт. Напросто, жалим за том невероватном покретачком снагом која је носила широке народне масе. За тим осећајем који је владао међу народом-осећајем да си део нечег значајног, да си поносан на своју земљу.
Да си поносан на своју земљу. Еј!
Данас је другачије. Очи су нам упрте у туђу кућу, у туђу земљу. 
Данас имамо демократску слободу да говоримо шта год хоћемо, где год хоћемо и како год хоћемо, али нисмо се са тим баш усрећили. Избрисане су границе пристојности, језичка, морална, политичка и многа друга мерила.
Идентитет нам је озбиљно пољуљан и коначно, као нација, не знамо ко смо, одакле долазимо и куда смо пошли.
Ми смо народ без циља, и убеђени да треба да се стидимо сопствене историје, свог језика и своје Србије.
Ја је се не стидим. Волим је овакву, глибаву, несрећну, силовану, одрпану...
Волим људе у њој за које кажу да се радују једино кад комшији цркне крава. Макар то и била истина, мој избор и моје право је да свој народ гледам другачијим очима.
Да гледам у оне добре особине које има. Видим ја и оне друге, лоше, али свесно бирам да значај придајем оним добрим.
И док слушам причу о туђој земљи, о ,,тамо преко", о томе како овде не ваља и како су људи лоши и како нам је друштво пропало...желим да вас подсетим на једну ствар.
Сви смо ми део овог друштва у пропадању и сви смо понаособ одговорни за њега.
Данас сам чула разговор двоје младих људи ,,Ма, ми смо стока..." рекао је младић девојци. Нема потребе да објашњавам о коме је говорио јер би се вероватно на прсте једне руке могли набројати људи у Србији који ову реченицу нису бар једном чули и исти број пута изговорили. 
Шта то, доврага, упопште значи? Шта је то? Оправдање?
Видиш на пример да човек туче жену на улици кажеш ,,Ма, ми смо стока..." и мирне савести продужиш свој пут. 
Добар седатив за савест.  
Ама, бре, људи! Браћо! Срби! Стоко! 
Сами смо одговорни за друштво које стварамо. Можда не можемо решити питање социјалног старања, плата и пензија, решити економску кризу и отворити фабрику за хиљаде радника за један дан, али можемо бринути једни о другима и удруживати своје снаге, устати у аутобусу немоћном, превести дете преко улице, помоћи комшији, једно другом са осмехом говорити добар дан...
И тако сваки дан. Ситнице кажете? Истина је. Ситнице су то. Али знајте да здраво друштво почива на на тим и таквим ситницама, а не на грдним и вечитим реформама и револуцијама. Нема нама ни реформе ни револуције док не научимо како да будемо велики у ситницама. Добре ситнице оплемељују људе, племенити људи оплемењују друштво, а то, признаћете, није ситница.
Уздравље вам било, људи, браћо и Срби. Или како се већ осећате.

Одбегла мисао

Ако не желиш да узвратиш нечија осећања можеш да се правиш блесава или да се правиш паметна. Одустаће у оба случаја.

Правда

У препуној чекаоници постарија госпођа седела је тик до врата ординације и мешкољила се на својој столици. На лицу јој се јасно видело да јој понестаје стрпљења. 

Не само што се није трудила да сакрије своје незадовољство већ је покушавала да га истакне гласним дувањем, увређеним гримасама и љутитим погледима кад год би неки пацијент прошао кроз врата крај којих је седела. Напослетку устаде и гласно проговори.

-Сестро, ја сам била заказана још за осам сати код докторке. - љутила се упирући прстом на зидни сат који је показивао девет сати и двадесет минута - Нема смисла! Троје уђоше пре мене. Сама веза и протекција! Стварно нечувено. Треба да вас буде срамота!

Крупна жена у белој униформи се збуни за тренутак и погледа је помало постиђено. 

-Опростите госпођо, чинимо све што је у нашој моћи.

-Како да не! Човек треба цео дан да издвоји да би дошао на ред. Срам вас било!

-Дајте ми вашу књижицу да погледам. Не сећам се да сам видела ваш картон. Хајде да погледамо у чему је ствар.

Жена отпухну и пружи књижицу задовољна што је њена интервенција уродила плодом. 

Мора се оштро, овај свет тако функционише. Нико неће ни да те погледа док не подвикнеш и не изгрдиш некога. Читав сат већ гледа како други улазе преко реда, као да је она последња рупа на свирали. Доста је!

-На овој цедуљи коју сам нашла у књижици заиста пише да сте заказани за данас у осам. -најзад проговори жена у белој униформи - Али на очном оделењу. Знате, овде је општа пракса. Чекате на погрешном месту.

,,Није тешко истеривати правду " помислих ,,теже је уочити је."

Упорност

У загушљиву чекаоницу ушао је човек не сасвим непријатног лица.

Године су му на лицу уклесале таман онолико бора колико је и ред за његових шездесетак година.

Читава његова појава одавала је персону која као да је остала заглављена негде на пола пута између господина и неотесанца.

Овај, рецимо, полугосподин, хитро се устреми ка пулту за којим је седела медицинска сестра и ужурбано оверавала рецепте.

-Ја сам заказан за данас код докторке. - рече крепким гласом.

-Дајте ми књижицу. - уњкавим гласом одговори жена за пултом.

-Чика Ђорђе, ваша књижица није оверена. - рече након неколико секунди.

-Прошлог пута нисте то проверавали, није вам радио компјутер, а сад проверавате!

-Па, чика Ђорђе, не морамо ми проверавати баш сваки пут, али ваша је дужност да на заказани преглед дођете са уредно овереном књижицом. - љубазно одговори сестра.

-Али ја имам право на преглед!

-Ви имате права, али имате и своје обавезе.

-А како то да прошлог пута нисте проверавали, није вам радио компјутер, а сад проверавате!

-Па, није радио компјутер, али то не значи да књижица не треба да буде оверена. Ваша је дужност да је оверите пре него што дођете на преглед.

-Али ја имам право на преглед!

-Имате право, али имате и своје обавезе.

-А како то да прошлог пута нисте проверавали, а сад проверавате?

-Па није радио компјутер прошлог пута.

-Али ја имам право на преглед!

-Питаћу докторку! Дајте ми књижицу да пронађем картон. - не губећи стрпљење рече жена у белом.

Улазећи у картотеку процеди кроз зубе:

-Дркаџијо матора...

Izbori